Intervju

Ko je ubio Suboticu i zašto?

04-06-2019 20:31

ZA SLOBODNU SUBOTICU GOVORI TANJA PAVIŠIĆ, DRAMATURG I SPISATELJICA

Subotica je nekada pevala. Sada turobno ćuti. U Subotici sve dobro mora brzo da se ugasi. Zašto?

Viktorija Šimon Vuletić

Povod za razgovor sa dramaturgom Tanjom Pavišić nije samo njen nedavno objavljeni četvrti roman “KunBaja”, čiji je izdavač Art Rabic iz Sarajeva, nego i njena bogata biografija, mnogim nitima vezana za naš grad.

Pre nego što vam, kao svaki zagriženi lokalpatriota, postavim pitanje kako ste od Beograđanke postali Subotičanka, recite mi nešto o samom naslovu vašeg novog romana „KunBaja“. Koliko je meni poznato, takvo ime nosi seoce na granici Srbije i Mađarske koje je tokom istorije menjalo stanovništvo. Bilo je i srpsko i mađarsko i nemačko. Da li sam naslov nosi dublju poruku?

TP: Moja KunBaja je potpuno izmišljeno mesto. Mistično mesto u kojem se događaju čuda. Ona nema nikakve veze sa Subotici bliskom Kunbajom, koja se u dokumentima pominje još od 1077. godine. Ni ime joj nije baš sasvim isto. To je slučajnost. Ne znam da li Makondo iz "Sto godina samoće" Gabrijela Markesa zaista postoji. To nije ni važno.Važno je da je uticaj te knjige, u trenutku njenog štampanja 1967. godine, obišao planetu i da ona još uvek pleni na isti način.

Umetnička poruka dela je važna, istorijski i geografski fakti su za pravog umetnika samo sredstva.

KunBaja iz moje knjige može da postoji bilo gde na svetu, u Sibiru ili Teksasu, svejedno je. Ono o čemu se u njoj govori i ljudi koji u njoj postoje – to smo svi mi, stanovnici ove naše planete, koji smo se zbog gluposti i pohlepe odmetnuli od samih sebe, od Boga, od brata, svega što je ljudskost, plemenitost i ljubav.

 

ŠTA JE UBILO VITU RUŽIĆA?

 

Vi ste u Suboticu prvi put došli daleke 1975. godine, a u vašoj biografiji piše da ste dugo godina radili kao dramaturg na Televiziji Beograd, a u dva navrata ste bili i direktor drame Narodnog pozorišta u Subotici. Recite nam nešto o razlogu vašeg dolaska u Suboticu i utiscima koje je grad ostavio tada na vas.

TP: Beograđanka sam, ali ni tada, kao ni sada, nije bilo sasvim jednostavno dobiti posao u struci i pored završenog Fakulteta dramskih umetnosti. Nasledne privilegije i moć političara su i tada diktirale kulturnu politiku. Levičar sam, ali mi to ni u onim vremenima nije pomagalo. Nikada nisam imala kompleks takozvane provincije, pored Beograda sam tražila posao bilo gde na području bivše Jugoslavije. Htela sam da radim u pozorištu, sa glumcima, to je bila moja strast.

Postojao je tada u Subotici jedan direktor pozorišta koji je voleo svaku fotelju u sali, svaki njen gipsani ukras. Pasionirano je čuvao to staro, osiromašeno pozorište i borio se za njega vrlo srčano. Zvao se Vita Ružić. On me je 1975. godine pozvao.

Ostao mi je u sećanju kao čovek koji je, iako i sam deo tadašnjeg političkog aparata, bio iskren i častan u svojim namerama. To ga je koštalo života. Ubila ga je ljudska zloba, bezrazložna mržnja među ansamblima, glupost moćnika i lažnih prvaka koje su forsirali spolja. Sve je bilo važnije od predstava i umetničkog dometa. Već tada je veliki teret za pozorište predstavljao ansambl u kome je bilo mnogo diletanata i netalentovanog sveta, što je smrt i balast za svako pozorište.

Nažalost, nisam se tada dugo zadržala u Subotici, vratila sam se na RTB, ali sam zavolela grad i njegove ljude. Volela sam stare subotičke kafane u kojima mi je, za vreme ručka ili večere, svirala violina na uvo ili hrapavim glasom ciganin pevao mađarske i vojvođanske pesme.

Mislim da sam već tada slutila da će, za kratko vreme posle mog odlaska, dolaskom Ljubiše Ristića, velikog pozorišnog maga, ali i bahatog, neopreznog stvaraoca koji je često zloupotrebljavan, a da toga možda i nije bio svestan, Subotica iznenada postati sinonim za pravo, živo pozorište, pozorište otvorenog uma i dobrih glumaca, koje je Ljubisa okupio i koji su nosili repertoar. Subotičke predstave su sa pažnjom praćene u svetu, pozorišni ljudi i publika su saznali za Suboticu.

Nažalost, ni to nije potrajalo, a moglo je, samo da je Subotici bilo barem malo stalo do nje same.

Devedeset pete sam se vratila u Suboticu, još jednom u pozorište, ali je ono već tada, posle velikog stvaralačkog buma, ponovo palo u lagodni dremež, iz kojeg se do dan danas nije probudilo.

Nisam optimista da će se to ikada više dogoditi. Nije važna ona besmisleno megalomanska, ružna zgrada pozorišta, koja je okovala secesijski trg, sakrila ga od pogleda. Mnogo je važniji sposoban, odnegovan glumački ansambl i vizija koje odavno nema. Bez vizije nema ni zanosa, a bez zanosa nema umetnosti.

Zbog sramne sudske afere, u kojoj sam bila optužena da sam uvredila grupu pijanih glumaca time što sam kao direktor drame tražila njihovu odgovornost zbog toga što su na predstavama povraćali, padali publici u krilo, zaboravljali tekst i ponašali se neprofesionalno, izašla sam iz pozorišta i počela da objavljujem romane. Ti i takvi "glumci" su ostali u njemu. I nedoraslo rukovodstvo, podobno i poslušno.

Danas pravog rukovodstva nema.Možemo samo da se nadamo da će vreme i biologija da učine svoje i da će mladi, talentovani i školovani ljudi hteti da dođu i rade u Subotici. Čujem da ih već ima, ali o njihovom radu se ne čuje ništa. Mrtvo more.

„Izgubilo je pozorište, ali je dobila lepa književnost“, tako je jednom rekao recenzent Dragoslav Andrić, govoreći na promociji u Beogradu o mom romanu "Kamerni trio", koji je posle svega toga izašao u izdanju Jugoslovenske knjige.

 

"JA SAM KNJIŽEVNIK U MUŠKOM RODU"

 

Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim i ljudskim uspehom i da li se osećate više kao dramaturg ili kao spisateljica?

TP: Ja sam književnik. Da, baš tako, u muškom rodu. Svaku reč koja pokušava da odvoji muškarce od žena, naročito u umetnosti, tobože dajući ženama nekakav veći kredibilitet, doživljavam kao uvredu. Ne razumem borbu za ženska prava i ne učestvujem u njoj. Ne znam šta se tu hoće. Žena je žena, muškarac je muškarac, ali je umetnik uvek umetnik i nema drugog naziva za nekoga ko je u stanju da stvori nešto što drugi ne umeju, umetnost.

Što se tiče najvećeg profesionalnog uspeha, to je svakako moj najnoviji roman „KunBaja“.

Desetlećima se na ovim prostorima nije pojavila značajnija knjiga, mogu slobodno da kažem. Po načinu mišljenja, po temi, poetici i estetici. „KunBaju“ nije moguće svrstati u neki uobičajeni književni žanr. To bi bilo kao kada biste pokušali Bibliju da svrstate. Ili Ničeovog Zaratustru. Sa tom knjigom ja sam izmislila potpuno novi žanr, svesna sam toga. Jednoga dana o tome će govoriti teoretičari književnosti, oni će to mnogo bolje znati nego ja.

Sada sam prinuđena da govorim sama zbog toga što teoretičara i kritičara danas nema. Pogubno slepilo i opšta uravnilovka vladaju u oblasti književnosti. Danas se svako, bez ustručavanja, naziva književnikom. Kao da ljudi osećaju koliki javašluk i diletantizam vlada u svim oblastima, pa žure da još ponešto ulove u mraku.

Novinari oba pola, profesionalno naviknuti da svakodnevno izbacuju šlajfne bilo kakvog teksta, umeju da sklepaju i po desetak knjiga godišnje. Nije važno o čemu. To se prodaje kao novine. Da sam vlasnik "Lagune", stidela bih se njihovog kriterijuma. Nije sve u dobiti. Ima ponešto i u onome što se nekada zvalo lepom književnšću. Nije književnik svako ko naškraba knjižicu sa uspomenama iz spavaće sobe. Ozbiljan roman se piše godinama. Ako si genije, taj rok može ponekad malo da se skrati.

Ne plašim se za „KunBaju“. Ona je ogledalo koje će danas mnogi poželeti da pokriju. Pogotovo danas. Ali ja uvek sa radošću mislim na vreme u kojem će da se pojave i oni drugi, hrabri mladi ljudi, koji se neće plašiti da u to ogledalo pogledaju kako bi doživeli katarzu koju donosi istina.

Izašao je iz štampe prvi deo te "dugačke sage o dobru i zlu", kako su recenzenti jednostavno nazvali "KunBaju". Zamišljena je u tri toma. Za nju mi, već posle ovog prvog toma, kažu da je to knjiga koja oslobađa. Ne znam da li je baš tako, ali da ima neke čudne moći, u to sam se uverila.

Dugo sam bezuspešno pokušavala da nađem izdavača za "KunBaju". Onda su ljudi oko mene počeli da čitaju roman u rukopisu. Primerak je mesecima išao iz ruke u ruku, više se nije vraćao. Frizeri, službenici pošte, pica majstori... razni ljudi su je čitali. Čak su i ukoričili primerak. Ne znam tačno ko je to učinio. Neko od anonimnih čitača "KunBaje". Poneki su se javljali da kažu da su je pročitali, ali da moraju to da učine još jednom. Zašto? "Zato što me je ta knjiga svačemu naučila“, rekli su. "Pomogla mi je da razumem". Neko je na kraju prisvojio primerak.Više ga nisam videla, ali me je jednog dana nazvao izdavač iz Sarajeva i rekao: "Vi ste pisac „KunBaje"?

Tako je ta knjiga sama našla svog prvog izdavača. Za Sajam knjiga ove godine štampaće je i beogradska "Prosveta". Oni su štampali i moj roman "Krojač". U njemu se, kroz intimnu priču jedne mlade žene, govori o onim suludim danima kada je u dvadesetom veku bombardovana jedna zemlja usred Evrope.

 

BEOGRADSKA I SUBOTIČKA TRILOGIJA

 

Negde sam pročitala da vaša tri romana nazivaju i beogradskom trilogijom. Možete li da nam pojasnite razlog za taj naziv i da li nastavkom romana "KunBaja" pripremate i subotičku trilogiju?

TP: Da, moje romane "Svaka hoće", "Krojač" i "Kamerni trio" nazivaju tako zbog toga što su to romani čija se radnja događa u Beogradu. To su romani koji govore o procesima. O procesu odrastanja, sazrevanja, opraštanja... Beograd je glavni lik u svim tim knjigama. Zbog toga kažu da je to beogradska trilogija.

"KunBaja" je nešto sasvim drugo. Tu je svaki proces završen. U njoj se govori o posledicama. „KunBaja“ je građanin sveta, ona se ne vezuje ni za jedno geografsko područje i baš zbog toga je toliko zavodljiva. To je knjiga koja uči da je sva geografska širina, sva daljina i sav kosmos u nama samima i da samo od nas zavisi do koje mere ćemo biti sposobni da sagledamo tajnu takozvanog mirnog bitisanja na ovom svetu. Od nas sve zavisi. I sreća i tuga, bogatstvo i siromastvo. Od nas zavisi ovaj dan i ova noć. Od nas zavisi mržnja i ljubav. Baš sve.

"KunBaja" se bavi stvarima mnogo temeljnijim nego što su to naši gradovi i njihova trenutna važnost. Nije važno "gde smo" nego "ko smo" u svoja četiri zida, sa svojom savešću.

 

"SVAKA HOĆE" I CRNA GORA

 

Vaši romani su izdavani širom nekadašnje Jugoslavije, a postoji i jedna pikanterija u vezi trećeg izdanja vašeg romana "Svaka hoće" i to za crnogorsko tržište. O čemu se radilo?

TP: Stara priča. Dopala se Crnogorcima knjiga, hoće da je štampaju, ali me mole da promenim naslov. Ne može u Crnu Goru "Svaka hoće". To je bezobrazno, kaže urednik. Pitam: šta je tu bezobrazno, osim vaše mašte, dragi gospodine? Ne znam ni dan danas šta mi bi da ipak promenim naslov. Dozvolila sam da roman štampaju pod naslovom "Miris pantera", to je zapravo naslov jednog poglavlja. Odmah sam se pokajala. Nikada više tako nešto neću da uradim. Evo, sada hoće "Prosveta" da štampa četvrto izdanje Svaka hoće. Baš zbog tog naslova i poznate naslovne strane.

 

ZAŠTO NE VOLIM KUSTURIČINE FILMOVE

 

Poznati ste i kao strogi kritičar Kusturice i crnog talasa u filmu. Zašto smatrate te filmove nepovoljnim za kulturu i imidž naše zemlje? Koji su vaši omiljeni filmski autori?

TP: Nisam ja Kusturičin strogi kritičar, nego on pripada onoj grupi takozvanih umetnika za koga mirno može da se kaže: ni manjeg dela – ni većeg imena! Čemu i kome je taj poslužio da onako surovo opljuje srpski narod, to samo on zna. Nagrade za to je dobio, to svakako. Poštena rabota.

Jednom sam negde izjavila da sam Parižanka i da gledam neki njegov film, lako bih se složila sa tim da onakve prljave, agresivne, neprilagođene spodobe treba svakako bombardovati. Tu nema ni jednog normalnog čoveka, sve budale. Nije to estetika, to je scenarističko-rediteljska nesposobnost. Estetika je Andrej Tarkovski, estetika je Miloš Forman. Pa čak i kada je krao čitave sekvence od prvog, ni to nije umeo. Kod njega su delovale jadno.

Preturim pre godinu dana internet. Hoću da gledam najnoviji njegov film. Mislim se, kada nekome daš takve uslove i tolike pare, mora da je u međuvremenu nešto i naučio. Šta da kažem, bilo me je baš sramota zbog njega. A još kada, kao, glumi sa onom isprepadanom Monikom Beluči, užas! Što se tiče njegove "ciganske faze", ni jedan film nisam mogla da gledam duže od deset minuta, ma koliko se trudila. Bilo mi je dosadno.

Ima jedna stvar kod umetnosti. Laž se odmah prepozna. Volim korejskog reditelja Kim Ki Duka. Ceo njegov opus. Kod njega ništa nije laž. Naprotiv, sve je gola istina u svom esencijalnom obliku. Možda zbog toga tako teško dolazi do para za novi film.

Šta nam pripremate kao spisateljica u bliskoj budućnosti? Da li će to da bude nastavak "nano-psihološkog slikanja likova iz jedne turbulentne socijalne sredine" kako je vrlo pronicljivo naveo jedan od vaših recenzenata?

Drugi tom „KunBaje“ biće nešto što čitaoci koji poznaju moj rad tajno priželjkuju od mene. Neka bude iznenađenje.

 

URUŠIO SE LEPI GRADIĆ SUBOTICA

 

Na kraju bih ponovo da se vratim na Suboticu. Upoređujući naš grad nekada i danas, šta na vas ostavlja najsnažniji utisak? Kao umetnica koja stvari posmatra vrlo nijansirano, kakve promene su se po vama dogodile tokom poslednjih decenija?

TP: Ovde sam više od dvadeset godina. Urušio se lepi gradić Subotica. Izgubio je identitet. Sagradiše pozorište, ne po meri Subotice, već po nekoj samo njima znanoj meri. Zašto su subotički arhitekti dozvolili da se zaklone najlepše zgrade na Trgu Slobode? Zašto je uništen "Antikvarijum" i sva druga lepa mesta na Korzu?

Pre nekoliko dana, poslednji u nizu, zapečaćen je divan mali restoran “Smile”sa supama, koji su nedavno otvorili mladi Mađari. Rekla sam im na otvaranju : "Molim vas, nemojte da odustanete".

Izgleda da su morali.

U Subotici sve dobro mora brzo da se ugasi. Zašto?

Subotica je nekada pevala. Sada turobno ćuti. Ko je ubio Suboticu? Zašto?