građanisepitaju

Zašto Kosovu i Metohiji Srbija nikada ne može priznati status države?

01-09-2018 06:25

(ili: Diletantizam i nemoral na državnom čelu kod nas je na delu)

Dušan K. Ilijenadin

Negde u jesen 1912. godine, neposredno po završetku Prvog balkanskog rata, jedan novinar - tadašnji dopisnik nekih bečkih novina, po imenu Leon Davidovič Bronštajn (možda nešto poznatiji kao Lav Trocki), u svom komentaru ishoda toga rata, između ostalog je napisao otprilike i ovo: „Srbija jeste osvojila Kosovo, ali je sebi istovremeno, trajno okačila o vrat vodenički kamen.“

Pre (nepunih) 106 godina dakle - percepcija toga razvijenog i tako demokratskog Zapada, o odnosu Sr-bije prema tome delu njene teritorije očigledno je neizmenjena, a iscrpljuje se u gledištu - da je Srbija osvajala Kosovo i Metohiju, što je bilo jednako pogrešno i onda, kao što je pogrešno i danas. Jer, Srbija svoju pokrajinu Kosovo i Metohiju nikada nije osvajala, već je samo oslobađala od raznih stranih zavojevača.
Uostalom, kako bi uopšte - makar prostom logikom posmatrano, bilo mogućno osvajati svoju sopstvenu teritoriju? Jer, osvajati se može samo nešto tuđe, dok se osloboditi može samo ono svoje tj. sopstveno!
Poslednjih nekoliko decenija - na pr. od 1945. godine, stalno stoji otvoreno, krajnje bolno pitanje položaja Kosova i Metohije i stanovništva ove naše pokrajine, koje se aktuelizuje u konktinuitetu tj. sve vreme bez prekida, mada različitim intenzitetom i od političkih aktera različitih opredeljenja i ciljeva.
Naime, neposredno po završetku Drugog svetskog rata jugo-komunistička nomenklatura je prostom partijskom uredbom, jednostavno zabranila povratak prognanog srpskog stanovništva na njihova vekovna zavičajna ognjišta čime je bitno i dugoročno izmenjena etnička struktura stanovništva južne srpske pokrajine. Naci-fa-šistički progoni domicilnog srpskog življa sa jugozapada centralne Srbije su na ovaj način „ozakonjeni“, što je nesumnjivo bio jedinstven slučaj na planetarnom nivou, imajući u vidu da su svi rezultati toga zavojevačkog ra-ta - pokrenutog i vođenog pod vođstvom nacističke Nemačke, po završetku rata proglašeni ništavim, te lišeni svih dejstava primenom novousvojenih pravila međunarodnog (javnog) prava.
Prisetimo se ovde u najkraćem, samo nekih načela toga međunarodnog javnog prava:
još u vreme agresije Japana na Mandžuriju (tridesetih godina prošloga veka, prim. aut.), SAD su afirmisale svoju novu doktrinu u međunarodnim odnosima, poznatu kao „Stimsonova doktrina“ prema kojoj „sila ne može da bude osnov prava“. Prema doktrini osmišljenoj od tadašnjega, uglednog senatora Stimsona, zamiš-ljeno je da više nikada neće biti mogućno priznanje bilo čijih teritorijalnih dobitaka zasnovanih na ofazivnim vojnim akcijama. Tadašnja američka administracija je najoštrije osudila ofanzivna vojna dejstva japanske carevine u Mandžuriji - Kini (docnije su Japanu zavedene oštre sankcije, uz potpuni embargo na uvoz nafte, prim. aut.), a afirmacijom napred pomenutog načela prema kojem „sila ne može da bude osnov prava“, os-vajački - ofanzivni ratovi, stavljeni su van zakona.
U Moskvi je nadalje, juna 1941. godine potpisana „Međusaveznička deklaracija“ u kojoj je između ostalog rečeno: „Jedinu istinsku osnovicu trajnog mira predstavlja dobrovoljna saradnja slobodnih naroda u svetu, u kojem, oslobođeni pretnji agresijom, svi mogu da uživaju ekonomsku i socijalnu bezbednost.“
Povelja Ujedinjenih nacija, doneta u San Francisku 1945. godine - rat zabranjuje (osim, razume se, od-
brambeni rat, prim. aut.). Štaviše, Povelja obavezuje međunarodnu zajednicu da u slučaju agresivnog rata, is-ta ova međunarodna zajednica - mora da se stavi na stranu napadnute zemlje.
SFR Jugoslavija, kao jedna od država osnivača Organizacije ujedinjenih nacija, razbijena je uz ri-gidno ignorisanje osnovnih načela međunarodnog prava, a vodeću ulogu u tome odigrala je država koja je izazva-la Drugi svetski rat - Nemačka, koja je u tome ratu, kako se mislilo, bila poražena. Naime, podržavajući upravo neposredne sledbenike naci-fašističke politike - ustaša u Hrvatskoj i balista na Kosovu i Metohiji, Nemačka je uz neprikrivenu, svojevrsnu ideološku podršku Vatikana, sa papom Vojtilom na čelu, uz američku administ-raciju, naučenu u dva veka postojanja SAD-a koje su prevashodno prodajom oružja održavale sopstvenu egzisten-ciju, zajednički naoružali povampirenu ustašku emigraciju u Hrvatskoj, baliste na Kosovu i Metohiji i BJR Ma-kedoniji, te deklarisane radikalne islamiste u Bosni i Hercegovini, da bi na kraju, na najosetljivijem delu srpskog nacionalnog prostora, terorističku tzv. OVK preimenovali u „borce za slobodu“.
Završni udarac SFR Jugoslaviji u njenom rastakanju (i SSSR-a takođe, prim. aut.) i formalno je zadat u Mastrihtu, u februaru 1992. godine. Ova, 1992. godina nije bila toliko davno - da se ne bismo sećali kako osim kod predstavnika Nemačke, nije bilo baš mnogo srećnih osmeha na licima većine potpisnika Ugovora iz Mastrihta. Ćutanje Velike Britanije i ostalih, na pritiske Nemačke u Mastrihtu, jednako je bilo zlokobno, ali i identično ćutanju na pritiske A. Hitlera i J. Ribentropa u Minhenu, septembra 1938. godine.
Tačno jedan vek docnije, na prostoru Balkana su praktično, skoro u potpunosti poništeni rezultati
oba balkanska i oba svetska rata: Prvi balkanski rat, u kojem su se Grčka, Srbija, Crna Gora i Bugarska osloba-
đali od viševekovnog tamnovanja u osmanskoj imperiji i drugoga, u kojem su Srbi uspeli očuvati oslobođenu te-ritoriju od nezadovoljnih Bugara, te Prvog svetskog rata, čiji je ishod odveo južne Slovene u ujedinjenje.
Nakon Prvoga svetskog rata celokupno srpsko stanovništvo, živelo je 70-ak godina u jednoj državi, a
vek docnije je ponovo razbijeno na prostoru u pet država, sa tendencijom da se čak i u okviru države Srbije, st-vori još jedan državni organizam - tzv. Republika Kosovo. Sva tri konstitutivna naroda prvobitne Kraljevine SHS - docnije Jugoslavije, dobila su svoje države (valjda je iz zajedničke države trebalo i da iznesu onoliko koliko su uneli?), iako su u stvaranje Kraljevine SHS pripadnici samo jedne nacije uneli svoje prethodno me-đunarodno priznate države - Srbiju i Crnu Goru, da bismo danas imali potpuno veštački proizvedene tri nove nacije - crnogorsku, makedonsku i muslimansko-bošnjačku. U isto vreme, od srpskog jezika su mimo svih lingvis-tičkih pravila izvedena još dva - hrvatski, bošnjački, a u nastajanju je čak i crnogorski jezik.
Nacionalni identitet određuje pre svega i na prvom mestu jezik kojim govore pripadnici neke nacije.
Otuda „stvaraoci“ naroda i imaju najveći problem: kako dokazati da Crnogorci nisu Srbi iz Crne Go-re ili, kako dokazati da su Makedonci istovremeno i Grci (što bi im jedino dalo pravo na upotrebu makedons-kog imena, prim. aut.), ako se već pouzdano zna da Grci nemaju slovensko poreklo pri čemu je nesporno, slovens-koga porekla današnje stanovništvo severnog dela pokrajine Makedonije? Stoga dakle, valja razumeti Grke ka-da nikako ne pristaju da se liše dela njihovoga sopstvenoga identiteta.
Najzad, šta bi bilo ono što tzv. Bošnjake, identitetski određuje i definiše kao posebnu nacional-nu zajednicu? To naravno nije jezik, a ne može da bude ni opredeljenje za pripadnost islamskoj veroispovesti jer između religijskog opredeljenja i nacionalnog određenja ne može da se stavi znak jednakosti (isto kao što nije svaki Francuz rimokatolik, niti je svaki Madžar rimokatolik, niti je svaki Rus ortodoksni hrišćanin itd.)
Kosovo i Metohija predstavlja najznačajniji deo identiteta srpskog naroda. Najčuveniji kosovaski boj, onaj iz 1389. godine kakav je god ishod zaista imao - oživotvorio je i kod Srba učinio večnom ideju Slobode, ugradivši ideju Slobode u identitet srpskog bića. Otuda bi odricanje od Kosova i Metohije predstavljalo i svojevrsno odricanje od najznačajnijeg dela sopstvenog identiteta.
Šta je sada na redu? Stvaranje kosovarske nacije i kosovarskog jezika?
Nijedno od napred pominjanih načela međunarodnog javnog prava nije poštovano; štaviše, sila je ponovo (p)ostala jedini osnov prava. Organizacija ujedinjenih nacija je suprotno svojim obavezama iz Povelje, oćutala na višekratnu primenu sile prema srpskom stanovništvu u akcijama hrvatske vojske i tzv. Armije BiH u toku 1995. godine i terorističke OVK 1998-1999. godine, koju su podržavale SAD, znatno pre prijema Hrvatske u severno-atlantsku alijansu. Netom ujedinjena, Nemačka je podržala sve sledbenike balkanskih saveznika tzv. Trećeg nemačkog rajha, čijim su se višemilionskim žrtvama, moleći za oproštaj, klanjali i Konrad Adenauer i Vili Brant, ali ne i revanšistički nastrojeni Helmut Kol, Gerhard Šreder ili Angela Merkel.
Promišljajući rešenja situacije i položaja u kojem se danas nalazi, Srbija mora da se rukovodi pre svega sopstvenim nacionalnim i državnim interesima. Pri tome, bilo kakvo priznanje državnosti Kosovu i Me-tohiji, jednako kao i njena podela - razgraničenje sa Šiptarima na teritoriji te pokrajine, jednostavno nisu mo-gućni kao održivo rešenje, a ovo stoga što bi čak i samo nekakva podela koja se aktuelno zagovara od državnoga vrha, dovela do potpunog urušavanja srpske državnosti u nestanka srpske države već u narednih 30-50 godina.
Zašto bi to bilo toliko izvesno?
Gotovo da ne treba posebno izlagati zašto priznanje državnosti Kosovu i Metohiji, nije mogućno.
Istovremeno, pristajanjem na podelu Kosova i Metohije - što se kao nekakvo održivo trajno rešenje - - neki to nazivaju i „konačno rešenje“ (?!) u političkom diskursu sve više aktuelizuje, predstavlja rafinirano uobličenu zamku, a krije u sebi veliku, milenijumsku prevaru Srbije. Jer, pristajanjem na podelu Kosova i Metohije, država Srbije bi celokupnoj domaćoj i svetskoj javnosti indirektno priznala da ne želi, ili ne zna, ili ne može da se bavi stvaranjem takve države koja bi se bavila svim svojim građanima, nezavisno od njihovog na-cionalnog određenja ili religijskog opredeljenja.
Neophodno je dakle da zagovornici i promoteri opcije podele Kosova i Metohije odgovore građanima Srbije pre svega na sledeće pitanje: koja bi to nacionalna zajednica ili manjina bila sledeća na redu, či-je bi se eventualno oštro iskazano nezadovoljstvo njenim položajem u državi Srbiji, u narednim dece-nijama, zadovoljavalo novim odricanjima od nekog dela državne teritorije Republike Srbije?
Da li su to možda muslimani tzv. Bošnjaci iz raško-polimske oblasti?
Ili možda Mađari na severu Bačke? Ili eventualno Bugari iz Timočke krajine i niškog kraja?
Ili tzv. bunjevački Hrvati, sa zapada Bačke? Ili možda Rumuni u srpskom delu Banata?
Više je nego jasno dakle, da je aktuelna politika koju promoviše aktuelni državni vrh i nosi-oci najviših državnih i političkih funkcija u Republici Srbije, dokazano kratkovida, skoro slepačka.
To je politika koja bi celokupni region, odvela u dugotrajnu nestabilnost, pa je otuda u potpunoj sup-rotnosti sa floskulama i papagajski ponavljanim floskulama o težnji trajnom miru i dugoročnoj stabilnosti regiona, koji je ionako već u teškom, skoro nenadoknadivom zaostajanju za razvijenim zemljama sveta.
Stabilnost - politička, ekonomska i svaka druga gospodo vlastodršci, postiže se samo i isključivo- radom na postizanju unutrašnje stabilnosti tj. izgrađenim i funkcionalnim institucijama jednog državnog organizma u svim organima njene vlasti: od prosvete, obrazovanja i kulture, preko pravosuđa i policije, do vojske i privrede uopšte.
Jer, ne postoje takva vojska, policija i pravosuđe koji mogu trajno da očuvaju državu koja nije u stanju da finansira njihovu egzistenciju kada danas, država Srbija egzistira i funkcioniše - kao partijski kartel.
Ne postoji ni takva država koja može da sačuva i uveća svoje stanovništvo, ako iskazuje samo i jedi-no spremnost da sopstveno stanovništvo i rad svojih građana krčmi prodajom vlasnicima inostranog kapitala, po ceni koja je ispod najniže cene ljudskog rada i ljudskog dostojanstva uopšte. Između sadašnjeg položaja gra-đana Srbije i rimskih robova skoro da više nema bilo kakve razlike jer i rimski robovi su - istina u naturi (hrani), odeći i mestima za stanovanje, vrednosno dobijali upravo toliko koliko je nužno da opstanu, a toliko se građanima Srbije obezbeđuje u novcu - zaradama koje isplaćuju strani poslodavci, koje obezbeđuju tek goli opstanak, pa se tako razlika između građana Srbije i rimskih robova iskazuje samo u statusu - građani Srbije su formalno slobodni, ukoliko pojedini nisu zapali u dužničko ropstvo prema stranim bankama.
Možda je zanimljivo poređenje naših političara u poslednjih oko tri decenije: Milošević je na kra-ju svoje 12-godišnje vladavine počeo da obećava kako će se popraviti - obećavajući 2000. godine promene koje su morale da se dogode znatno ranije.
(D)osledni (O)pstrukcionisti (S)rbije su obećavali promene odmah, a pokazali su jedino da sasvim pouzdano ljude prodaju bez treptaja oka, mada transparentno, kao na pr. Đinđić, pragmatično i iz ličnog popi-tičkog ubeđenja i filosofskog shvatanja morala svoga duhovnog oca Dr Mićunovića, definisanoga u parolama „pošteno“ - za tranparentan novac, dok je poslovično neobavešteni Koštunica, deklarisani poštovalac nače-la legaliteta, očigledno neobavešten da je trgovina ljudima u civilizovanim zemljama Evrope i sveta već du-go nelegalan posao, pa se tako neobavešten priključio Đinđićevim pr(o)edajama onih srpskih građana tj. poli-tičkih protivnika - strancima. Što je razumljivo, jer u Srbiji van Jugoslavije i Goli otok je ostao nedokučiv, pa je nepoćudne političke protivnike bilo mogućno eliminisati samo izvoznim poslovima - u instranstvo.
Aktuelna srpska vlast međutim, svoje građane prodaje masovno.
Naime, izručivanje naše obrazovane mladosti započeto je još davno, za Brozovog režima. U ovoj zem-lji niko odavno i ne zna koliko je ljudi Brozov režim iselio u Nemačku i drugde, na „privremeni rad“, niti iko zna koliko se, kada i u kojem životnom dobu ljudi vratilo? Sve je nastavljeno i u vreme Miloševićeve epohe, a danas je intenzivirano do perfekcije - zbog kojeg bismo kao trebali, da se osećamo srećnima.
Nikome živom nisu na pr. dostupni podaci o tome - postoji li bilo ko, makar od laureata bronzanih odličja sa kakve matematičke, fizičke, elektro-tehničke ili informatičke olimpijade osvojenih u poslednjih 20-30 godina, koji je ostao da živi i radi u zemlji Srbiji?
Tačno je, oni razmišljaju ovako: teže je vladati državom u kojoj živi mlad, pametan i obrazovan svet. Zato mlade, pametne i obrazovane niko i ne pokušava da zadrži ovde, u zemlji koja se polako, ali sigurno pretvara u zemlju ljudi srednjih godina, a osrednjih i obrazovno ili onih, koji su čak ispod tih osrednjih.
Sa zaradama od 300.- EVRA zbog kojih pojedinci „neće ujutru da ustanu iz kreveta“, kojima Predsednik države čak preti isterivanjem, ne može se podići natalitet zemlje. Jer, ako pojedincu treba 300. EVRA meseč-no tek da bi se pojedinac prehranio, toliko puta po 300.- EVRA bi trebalo mesečno i za svako novorođeno dete. Problem je međutim u tome, što su u Srbiji zarade od 900.- EVRA mesečno pojava koja se iskazuje promilima.
Prema tome, ako su aktuelni protagonisti u organima državne vlasti sve ovo do sada radili iz nez-nanja, onda bi trebalo da odu jer, definitivno ne znaju da vode državu. Ali, ako su sve ovo znali, a ipak sve ra-dili, te i dalje ovako rade namerno, onda ne samo da moraju otići, već moraju i da odgovaraju za svoje postupke.
Da bi se zemlja i država oporavili - potrebno je zemlju voleti, a državu poštovati. Potrebna je ta-kođe i vera da se zemlja i država mogu oporaviti. Ali, ništa od ovoga se ne može vvideti kod aktuelne vlasti.
Otuda, jedino ljubav prema sopstvenoj zemlji može da oezbedi onu energiju kojom bi se zemlja izvela iz ove krize koja traje i traje i traje... Najbolji dokaz za ovo je činjenica da se zemlja gradila i izgrađivala, u onim vremenima naših predaka, koji su svoju zemlju voleli, a znali su da naprave i državu sa kojom su svi hte-li da sarađuju i sa njom da se udružuju (ujedinjuju).
Među Šiptarima na Kosovu i Metohiji, kao i u svakom drugom narodu nesumnjivo ima onih koji su „ku-kolj“ u sopstvenom žitu. Ali, u velikoj većini Šiptari su radin, patrijarhalno vaspitan svet koji bi zarad se-be samih sigurno, više nego išta voleo, da se liši sopstvenog „kukolja“. U tome država Srbija i treba i mora da pomogne Šiptarima na Kosovu i Metohiji, ali to neće biti mogućno sa ljudima koji kao „konačno rešenje“ (kako je samo ružna i kako zlokobno zvuči ova sintagma, prim. aut.) kosovsko-metohijskog pitanja, vide nekakav geto za srpske Šiptare, u nekom izdvojenom delu naše južne pokrajine jer - nema „konačnih rešenja“!
Rad na upravljanju državom je nešto što traje bez prekida - večno ili bar onoliko koliko država po-stoji. Ali takvu pomoć neće biti mogućno pružiti dok država Srbija na ovom delu svoje teritorije na kojem (još uvek) ima faktičku vlast, ne dovede unutrašnje prilike u stanje, koje bi istovremeno predstavljalo jemstvo da je sposobna da samostalno obavlja sve državne poslove, vodeći jednaku brigu o svim svojim građanima, pa tako i o Šiptarima sa Kosova i Metohije koji sasvim izvesno, ne žele da žive u izolaciji.