građanisepitaju

Zablude i grbavo nasleđe

04-09-2019 22:16

Nama se oteo predradnik pa umesto da on nama služi, mi njemu služimo i tapšemo kada se bilo šta uradi na „našem salašu“ za naše pare

Đorđe Branisavljević

Znalo se nekad ko je gazda u kući. Kad se salaš budi u proleće, kada se sneg otopi, svi ukućani, radnici najamnici i netom dorasli naslednici, čekaju reč gazde da odredi poslove i rasporedi ljude ko će se čega prihvatiti. Predradniku daje novac da ide u selo i nabavi sve šta treba po datom, dugo i promišljeno kovanom spisku.

Predradnik jedva čeka mogućnost odlaska u selo, pa se čovek malo zaneo. Svratio u prvu kafanu, malo se razmećući gazdinim parama, na sva usta hvali svoju moć i nezamenljivost.

Kupi stvari po spisku, pa još jedno svraćanje u kafanu i eto ga opet na salašu, malo dockan ali u sumrak kada čeljad još nije polegala. Gazda ga čeka strpljivo. Ipak mu je to čovek od naj više poverenja.

Predradnik predade sve što je kupio i račun na papiru koliko je potrošio. Gleda gazda, roba je tu ali mu je malo sve skupo. Nije znao da je tu nenapisana ali uračunata i kafana i to dva puta. Ništa ne govori već poželi laku noć i ode na spavanje.

Sutradan, gazda se spremi, upregne konje i ode u selo. Išao je od jednog do drugog trgovca i pisao cene. Kada je sve završio, podvukao je crtu i vidi vraga... Skoro upola jeftinije nego što mu je predradnik prikazao.

Kada je gazda, onako u uzdržanom besu stigao kući, pozvao je predradnika i rekao mu da ima pola sata da se spakuje i da ga njegove oči više ne vide. Bez mnogo patetike, molbi i protivljenja, „nazamenljivi“ predradnik, svestan da je izigrao poverenje, spakova se i ode. Verovatno opet iz početka u najamnike, pa da napreduje kod neopreznih gospodara.

Eto i mi smo ti neke gazde. Izarbaše neki našeg predradnika a ne mi, dadoše mu kajase i čeze da može čovek valjano da ispunjava zadatke koje mu kao postavimo.

Dobio je i novca, jer, kako bi inače mogao da radi? Svojih para nema, a treba valjano obavljati posao. No, tu isto svraćanje u kafanu tj. reprezenzacija daje privid moći ljuima koji time iskazuju svoju superiornost. Uvek tuđim parama.

Nama se oteo predradnik pa umesto da on nama služi, mi njemu služimo i tapšemo kada se bilo šta uradi na „našem salašu“ za naše pare. Čovek se latio trošenja, raspoređivanja šta je preče i šta koliko košta. Ne sluša nikoga već je oko sebe skupio najamnike, koje po potrebi i sezoni menja. Nekoliko vernih kerova oko sebe čuva da ga štite ako zatreba, dajući im malo kostiju i po koji biftek sa uzurpirane preotete trpeze neopreznog i letargičnog gazde.

Ta zamena uloga i dominacija primitivizma uzima velikog maha. Odavno se smatra normalnim da gradonačelnik koji treba da bude izvođač radova volje i potrebe grada i građana ustvari vodi glavnu i neprikosnovenu reč.

Od predradnika postade vladar zemlje i neba iznad Subotice pa i nesretne bliže okoline. Izgleda da mu to prilično uspeva. Takvi ljudi osete puls naroda koji drema i u očaju nemoći ćuti i trpi jer „može biti i gore“. Kako ga oterati? Nismo mi gazde čvrste ruke i tvrda srca. To nam se sveti a da o nekom širem „mangupskom“ obrazovanju da i ne govorim. Puštamo svakog u našu njivu, bez bilo kakve kontrole.

Još za Cezara se znalo da kada narod galami, steži slobodno sa porezima i nametima a kad narod zaćuti, popuštaj jer se preteralo i nešo se kuva. Takva vladavina – malo vruće malo hladno pogoduje ovom podneblju jer na žalost ovaj narod od vajkada tako živi. To nam je već folklor - deo nasleđa.

 

Tako Ciganka predvide budućnost Muji, pa kaže da će do tridesete godine da se muči baz para i posla. Pita Mujo a posle ? Posle će se navikneš, kaže Ciganka.

 

Puj,puj puj, daleko nam bilo.

 

 

30.08.2019. Đorđe Branisavljević