Intervju

Dražen Marić: "Crnjanski" je bio veoma sličan školama u najrazvijenijim zemljama Evrope!

05-09-2018 13:38

Sa gašenjem OŠ „Miloš Crnjanski“ požurilo se, postupilo se bahato i nasilno. U ovom trenutku ne samo da nije postojala nikakva hitnost, nego je, naprotiv, postojala preporuka iz resornog ministarstva da se ne žuri - rok je bio proleće 2019, da se bude obazriv. Možda je ipak ugašena da se predupredi neka buduća „hitnost“ jer već sledećeg juna imali bismo potpuno drugu situaciju u kojoj bi škola zbog koje je Crnjanski ugašen - škola „Jovan Mikić“ izgubila argument većeg broja dece.

Branko M. Žujović

Dražen Marić je jedan od najagilnijih zastupnika mišljenja da je Osnovnu školu "Miloš Crnjanski" trebalo sačuvati. Ovaj intelektualac srednjih godina o ovoj temi govori bez dlake na jeziku, otvoreno i oštro, ali pre svega argumentovano.

Zašto je, po Vama, zatvorena Osnovna škola "Miloš Crnjanski"?

DM: Optimizacija postojeće mreže osnovnih škola u Srbiji je realnost našeg vremena: dece je sve manje, ne postoji više potreba za toliko škola niti zaposlenih. Sa druge strane, ne mogu kao neko ko radi u visokom obrazovanju i ko se bavi ekonomijom kao naukom da prihvatim da se iz "dobre namere" Srbiji sugeriše da se štedi na obrazovanju i školstvu. Svaka država i nacija koja želi da bude prosperitetna upravo na tome ne sme da štedi. Naprotiv. Postoje opšti principi i posebni kriterijumi na osnovu kojih lokalne samouprave treba da racionalizuju „svoje“ škole. Važno je napomenuti da ta racionalizacija ne podrazumeva da obavezno svaka lokalna samouprava ugasi neku školu, već se tome pribegava samo ako postoje opravdani razlozi i opravdane uštede. Zbog toga se gašenje Osnovne škole “Miloš Crnjanski” ne može ni jednim argumentom opravdati.

Sa gašenjem OŠ „Miloš Crnjanski“ požurilo se, postupilo se bahato i nasilno. U ovom trenutku ne samo da nije postojala nikakva hitnost, nego je, naprotiv, postojala preporuka iz resornog ministarstva da se ne žuri - rok je bio proleće 2019, da se bude obazriv. Možda je ipak ugašena da se predupredi neka buduća „hitnost“ jer već sledećeg juna imali bismo potpuno drugu situaciju u kojoj bi škola zbog koje je Crnjanski ugašen - škola „Jovan Mikić“ izgubila argument većeg broja dece.
 

Od nastavnika i roditelja smo saznali da je "Crnjanski", praktično, bio škola bez vršnjačkog nasilja. Sa druge strane, u školama u kojima je u jednom trenutku vršnjačko nasilje doseglo uzbunjujuće razmere, mislim na slučaj zlostavljanja bolesne devojčice u Osnovnoj školi "Ivan Goran Kovačić", nije preduzeto ništa na gradskom nivou. Da li je "Crnjanski" kažnjen zbog, reklo bi se, dobrog rada nastavnika i učitelja?

DM: Nije „Crnjanski“ kažnjen. To o čemu govorite prosto nije predmet interesovanja uprave grada. Njih ta okolnost nije zanimala, a jedna je od suštinskih stvari obrazovanja dece. Nisu pitali, nisu se bavili aspektima koji su ključni za funkcionisanje jedne škole i društva uopšte. Da jesu, došli bi do podatka da su mnoga deca u „Crnjanskom“ tražila zaklon od nasilja koje su doživeli na drugim mestima. Šta se njih tiču realni, mali ljudski životi? To su za njih banalnosti. Dobrobit njihove dece svakako nije bila u pitanju. Naših gotovo četiri stotine đaka - nečije dece, ipak nikog ne boli. Dakle, sve su lični interesi i opšte prisutna burazersko-kumovska politika. Država se deklarativno zalaže za borbu protiv vršnjačkog nasilja, puna su im usta empatije, medijacije, mašu pravilnicima i gađaju se frazama, a u praksi - ovo. Ugasiti školu koja je našla način, svakodnevno nalazila načine da nasilje predupredi, presretne, onemogući, spreči.
Savremeno doba izmenilo je poziciju deteta u obrazovanju i poziciju obrazovanja u društvu. Puna su nam usta dečjih prava, zanemarivanja i zlostavljanja, stvaranja bezbednog okruženja kao optimalnog okvira za pun razvoj dečjih sposobnosti. I to je, kobajagi, evropski trend. Kao da mi nismo deo Evrope ni po čemu, a ponajmanje kada se radi o brizi i ljubavi za našu decu. Kod nas je, međutim, sve deklarativno, sistemski nesređeno ili nedorečeno. Recimo, vlada je još 2012. usvojila dokument koji se zove Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine (SROS) kako bi definisala ciljeve u ovoj oblaski koja je ocenjena kao ključno značajna za puki opstanak Srbije. U njoj se „izražavaju ključne dugoročne uloge obrazovanja za potrebe ekonomskog, socijalnog, naučno-tehnološkog, kulturnog i drugog razvoja društva u celini i za razvoj stvaralačkih i radnih potencijala i kvaliteta života svakog građanina Republike Srbije“. SROS, u stvari, „propisuje“ odgovarajuće okvire i postupanja koja bi treballo da dovedu do povećanja obuhvata, relevantnosti i efikasnosti završavanja obrazovanja. Tu ćete naići na mnoge stvari. Maše se inkluzijom koja u školama počinje i završava se jer je društvo ekonomski, institucionalno i, ako hoćete, nivoom svesti nespremno da nastavi proces inkluzije osetljivih grupa. Pominje se celodnevna škola koja je moguća jedino u malim školama u kojima se rad odvija u jednoj smeni, a takve se škole gase jer su „nerentabilne“. Preduslov za ostvarenje ovakve strategije su najkvalitetniji nastavnici, a ne postoje kriterijumi ni mehanizmi „merenja“. Sprečavanje osipanja dece iz sistema, napuštanja osnovnog obrazovanja je apsolutni prioritet modernog obrazovanja zacrtan u Strategiji. Sa svih strana, zatim, zasipaju nas strašnim primerima vršnjačkog nasilja iz školske svakodnevice.
Gde su vam rešenja, gospodo? Sve je to na papiru lepo, alije i mrtvo slovo. U slučajevima nasilja postupa se po tačno utvrđenom redosledu. Važno je da se ispoštuju procedure. Pročitati nekakav pravilnik roditeljima i deci najmanje jedanput, raditi na prevenciji. Nasilje se, međutim, ipak nekako desi. E, onda idu zapisnici, zapisnici, zapisnici iz kojih se mora jasno videti šta ste preduzeli i kako ste rekli. Formiraju se timovi, radi se pojačan vaspitni rad, uključuju se stručne službe, pokreću vaspitno-disciplinski postupci. Besmislene birokratske procedure. Na drugoj strani imamo jednu malu školu. Malu sa aspekta isplativosti, ali ogromnu kada vam je dete đak te škole. To je škola u kojoj se nastava odvija u jednoj smeni. Svi su tu, i veliki i mali. Upućeni i navikli jedni na druge. Veliki da poduče, umire i zaštite, mali da se požale, pokaju i sakriju. Tako treba. Tako društvo funkcioniše. To je bila škola u koju su pristizala deca iz mnogih drugih škola tražeći zaklon od zanemarivanja, zatvaranja očiju i beskrajnih, besmislenih procedura. To je bila škola u kojoj nije bilo vršnjačkog nasilja jer je ostvarena atmosfera poverenja, poštovanja. Tu su se deca osećala bezbedno, ne zato što je to zahtev propisa, zakona i strategija, nego jer je prosto tako bilo. Tu nije bilo favorizivanja. Sva su deca bila jednako važna - nije bilo važnije i manje važne. Tu nije bilo napuštanja škole. Čuvali su decu u sistemu. Tu je jedna nastavnica posvećivala čitave časove da se deca upoznaju sa korisnicima „Kolevkinog“ eksternata i inkluziju pretvorila u praksu, u život, a ne u interesantnu stranu reč koja pametno zvuči. Tu je jedan drugi nastavnik nalazio dovoljno motivacije da vodi decu u noćne šetnje, pokrene serijal „Škola u srcu“ koji liči na obrazovni program našeg detinjstva i snima za Ju tjub lekcije iz matematike. A da li je taj nastavnik uočen kao jedasn od najboljih ili „ugašen“ poput njegove škole, zapitajte se.
Ovo je škola bila po meri deteta. Zadatak odgovorne vlasti treba da bude, mora da bude da ačuva ovakve škole I stvara ih tamo gde ih nema. Zar nije to logičnije od vođenja administracije kako bi se prosto zadovoljila forma? Mi se pitamo, a decom se u međuvremenu ne bavi niko.
Škole nemaju mehanizme kojima bi se borile protiv nasilnika tamo gde ih ima. Nema kazni, nema izmeštanja, nema udaljavanja sa nastave, nema posledica koje nasilnici trpe. Ako u školi ima nasilja, žrtve su i deca i zaposleni. Setite se samo tragičnih ishoda do kojih su slučajevi vršnjačkog nasilja doveli. U ovom trenutku u našem gradu aktuelan je i slučaj kad je jedan dvanaestogodišnjak svom drugu iz razreda stavio nož pod grlo. Škola mora biti ono mesto u životu deteta koje ono zove svojim. „Moje“ je mesto na kome se osećam bezbedno, poštovano, voljeno, gde me dočekuju radosno, a ispraćaju sa brigom. Takva je (bila) škola „Miloš Crnjanski“. Možda jeste samo sticaj okolnosti, možda se sve samo srećno potrefilo i složilo, ali činjenica je da su tamo naša deca bila sigurna i da smo mi bili mirni. Nasilja je uvek bilo i uvek će ga biti, ali škola treba da teži ka tome da za decu bude porodica što je više moguće. Da empatijom, ljubavlju i razumevanjem amortizuje loše i opasne oblike ponašanja

Šta je još bilo karakteristično za rad osnovne škole "Miloš Crnjanski" tokom proteklih godina?

DM: Osnovna škola “Miloš Crnjanski” je škola koja je bila karakteristična po više stvari, Imala je inovativan obrazovni program uz primenu NTC metoda, elektronske novine, brojne sekcije i špkolice sporta. To je rezultiralo saradnjom sa grupom “Balkanika” i pesmom koja je predstavljala našu zemlju na “Pemi Evrovizije” ove godine.

Škola je nagrađena od strane Njegovog Kraljevskog Visočanstva, Princa Prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića za doprinos unapređenju osnovnog obrazovanja u Srbiji.

Nagrađivana je od Gradskog veća Grada Subotice! Njeni đaci osvajali su nagrade i medalje na mnogim takmičenjima u znanju, umetnosti i sportu, baš kao i njihovi učitelji i nastavnici. U njoj, to sam već napomenuo, nije bilo delikvencije i vršnjačkog nailja. Đacima i nastavnicima savremeni srpski pesnici i posvećivali su pesme, na primer "Planinarsku odu". Njeni đaci i natavnici pisali su pesme i osvajali priznanja Udruženja dečjih pesnika Srbije.

Nebojene humanitarne akcije pomoći bolesnima, hendikepiranima i svima ostalima kojima je pomoć bila potrebna da ne pominjem. Time je deci usađivan temelj humanossti koja nam je potrebna više nego ikada pre, čime su i proces inkluzuje sprovodi u praksi. Škola je u potpunosti ipunjavala Član 21 Zakona o osnovnom obrazovanju - ciljeve obrazovanja.

Porodice sa troje, četvoro, čak petoro i više dece upisivale su svoju decu u "Crnjanski", želeći da im se deca školuju u zdravom, toplom i podsticajnom ambijentu. Ova škola bila je veoma slična školama u najrazvijenijim zemljama Evrope kojima naša država teži. Pre gašenja, "Crnjanski" je imao 18 odeljenja, što je i po zakonu dovoljno da se škola održi. Argumenti u definisani uredbom Vlade Srbije i govore upravo suprotno odluci lokalne samouprave o gašenju škole. Škola je godinama imala pozitivan trend sve većeg broja upisanih prvaka. taj trend imale su svega tri škole na terotoriji Grada Subotice. najveći pad upisanih đaka imao je "Mikić". Najveći rast upisanih učenika za poslednjih pest godina 6 godina imao je "Crnjanski". Naša škola nalazila se na udaljenosti manjoj od dva kilometra od druge škole, ali takvih slučajeva ima još u Subotici. U "Crnjanski" su išla deca iz Kertvaroša i okolnih naselja. Prema raspoloživim podacima, a verujemo da su noviji još afirmativniji, ta naselja čine 14,49 odsto ukupnog broja stanovnika Grada Subotice. Nije bilo napuštanja škole, a pohađala su jei deca iz drugih delova grada sklanjajući se od nasilja i problema sa kojima su se susretala u drugim sredinama. Nastava se u "Crnjanskom"odvijala u jednoj smeni, što je preduslov za uvođenje celodnevne škole. u "Crnjanskom"se neprekidno radilo na unapređenju inkluzije i vannastavnih sadržaja. Izlazilo se u susret individualnim poptrebama svakog deteta, što je za rezultat imalo zapažene plasmane učenika na takmičenjima. U "Crnjanskom" nikada nisu bila manje važna i manje voljena deca koja se nisu takmilila. Učili su ih da su prave životne bitke i najznačajnije pobede one iz drugarstva, poštenja i ljudskosti.


Roditelji i zaposleni u "Crnjanskim", dakle nastavno osoblje koje strepi za vlastitu budućnost, danas čine jedan mali građanski pokret. Oni deluju u okviru udruženja građana. Hoće li ova borba biti nastavljena?

DM: Na početku naše roditeljske borbe za očuvanjem škole Miloš Crnjanski, organizovali smo se u Udruženje građana "Roditelji đaka OŠ MILOŠ CRNjANSKI", znajući da u ovakvoj Srbiji danas apeli na zdrav razum i molbe ne donose ništa. Znali smo i da će borba biti duga ali smo verovali u pozitivan ishod jer smo verovali u institucije države. Na žalost, bili smo u zabludi. Sem nekoliko pojedinaca, sve institucije kojima smo se obraćali, a obratili smo se pokrajnskoj Vladi, pokrajinskom resornom sekretaru, ministarstvu, premijerki Vlade R. Srbije, nisu pokazale zainteresovanost za sprečavanje ove nerazumne i neopravdane odluke lokalne samouprave.
Ideja sa ovim udruženjem je bila da se u budućem vremenu organizovano pomogne školi u najširem smislu - od materijalne pomoći i do ekspertize roditelja članova i bilo koje druge pomoći koja bi školi trebala.. Nastavljamo borbu. Naše namere su jasne iz prilično široko zasnovanih pravaca delovanja koje donosi Statut. Tek smo sada duboko i jezivo svesni da ne postoje institucije na koje možemo računati kao građani, kao pojedinci. Život u društvu bez institucija, bez vladavine prava, fer odnosa i držanja reči nije nešto što želimo i smemo da ostavimo svojoj deci. Nas je ujedinila jedna zdrava, snažna energija, rešenost, pravednost. Ako Subotičanima treba ta vrsta zajedništva, mi smo spremni da sarađujemo i osmišljavamo načine da obrazovanje u gradu unapređujemo i pratimo rad obrazovno-vaspuitnih ustanova. Svim roditeljima u gradu i Republici prižamo ruku saradnje, i kao udruženje stojimo i školi Jovan Mikić koja je dobila gašenjem Crnjanskoj sjajne učenike i vrsan obrazovni kadar, na raspolaganju da pomognemo kako bi ta škola nastavila putem uspeha kojim je nekad išla. naravno, bićemo tu i da alarmiramo javnost na sve eventualne namerne propuste u radu iste škole.

Da li je po Vama u slučaju zatvaranja škole bilo sukoba interesa?

DM: Želim pre svega da izrazim olakšanje ako je gašenje jedne škole u Subotici spasilo budžet grada i omogućilo da danas obrazovanje u Srbiji bude racionalnije i kvalitetnije. Kao pojedinici i kao društvo svakodnevno svedočimo tom napretku. Školska godina je počela i sam proces zatvaranja škole je urađen sa "rezultatima" i "uspehom" da deca ni jedne ni druge škole do 3 dana pred početak školske godine nisu znala ni koje knjige će koristiti (mnogi su ih naručili još u sada ugašenoj školi), ni ko će im biti učitelji i razrednici, zaposleni strepe još uvek oko svojih normi i angažmana i ceo ovaj događaj ostavlja veliku gorčinu u svim razumnim građanima Subotice. Ako se vodilo samo kriterijumima Racionalizacije, onda je ovo najnestručnije i najlošije urađena racionalizacija u istoriji ( ne samo novijoj) i pojedinci bi morali u uređenom društvu da odgovoraju zbog svoje nestručnosti....uprotivnom kuloarske priče u koje mi roditelji nismo hteli da verujemo, da su argumenti i kriterijumi gašenja škole "Miloš Crnjanski" ležali u prijateljsko- rodbinskim odnosima kabineta gradonačelnika, gospođe gradskog sekretara za društvene delatnosti, čije dete pohađa "Jovan Mikić", a koja potpisuje sporan Elaborat o opravdansoti gašenja škole i direktorke OŠ „Jovan Mikić“ , možda i nisu toliko "kuloarske". Neka javnost proceni sama.