građanisepitaju

Autošovinistička farsa

28-10-2019 13:49

Naprečac su postali veliki pravoslavci, istina hrišćanski univerzalizam im baš i nije blizak, ali kakve to veze ima kada je sada crkva postala to saborno mesto ispred koje može da se parkira besna limuzina i prošeta nova firmirana garderoba. Skromnost? To je za luzere tranzicije. Požrtvovanost? Žrtve su uvek tuđa deca. Ljubav prema bližnjem? Može, ali samo prema istomišljenicima s kojima delimo “biznis”.

Viktorija Šimon Vuletić

Dugo pamćenje je prokletstvo. Raspiruje svakakve dubioze, dovodi vas u situaciju da posumnjate u sopstveni zdrav razum. Tako mi je danas mozak stao kada sam, u jutarnjem programu, slušala Nebojšu Nekrstića kako glagolji o frustriranim autošovinistima kojima ništa od silnog progresa koji vidimo diljem domovine nije dobro, nego su se ostrvili na domoljubive pregaoce stvaranja srpskog čoveka za XXI vek. Vrednog, radnog, potuljenog i alchajmerovski zaboravnog.

Bivši "Idol", dete beogradskog “kruga dvojke”, elitista sa društvenim pedigreom ne razume današnje nezadovoljstvo svojih sugrađana. A tako su se lepo namestili na decenijama upražnjeno mesto nekadašnje dotučene građanske i nacionalne političke struje. Naravno, nakon što su dotukli i inicijatore pokušaja da se u Srbiju ponovo uvede ta građanska svest.

Nebojša Nekrstić nije jedinstven primerak takvog mentalnog salto mortalea.

Kao i daleke `45. godine treba i danas biti vispren i na brzinu odabrati pravu stranu, u ovom slučaju, antijugoslovensku i antisocijalističku, jer kao što su u tim posleratnim godinama gospoda postali drugovi, danas su nekadašnji drugovi, obukavši lister odela, postali gospoda. Grabeći ponovo na osnovu svoje ideološke “ispravnosti” sve što im život i partija pruža.

Naslušala sam se tokom detinjstva u okrilju svoje beogradske porodice tih travestija ljudi koji su bez ikakvih moralnih kočnica zauzimali tuđe stanove, otimali stilske nameštaje i srebrninu “neprijatelja naroda”.

Sada su preživeli svedoci tih decenijskih nepočinstava žigosani kao izdajnici, plaćenici i autošovinisti. Mrzitelji očiglednog napretka i ponosnog “srpstva”. Ne znaju u sitna crevca istoriju svog “roda”.

Deca pravovernih članova komunističke partije postadoše pravoverni Srbi. U vlažne snove dolaze im junaci iz narodnih epova, starostavna ratna podvižništva im greju duše, sveci ih miropomazuju zbog velikog truda da sačuvaju srpski “identitet”.

Naprečac su postali veliki pravoslavci, istina hrišćanski univerzalizam im baš i nije blizak, ali kakve to veze ima kada je sada crkva postala to saborno mesto ispred koje može da se parkira besna limuzina i prošeta nova firmirana garderoba. Skromnost? To je za luzere tranzicije. Požrtvovanost? Žrtve su uvek tuđa deca. Ljubav prema bližnjem? Može, ali samo prema istomišljenicima s kojima delimo “biznis”.

Tako je i naš nekadašnji "Idol" postao idolopoklonik. Razuman i odmeren, sa razrađenom poslovnom imperijom.

Istina, više ne letuje na Hvaru gde se tokom leta skupljala beogradska rokenrol bulumenta, ali nije baš da odmor provodi u Sopotu ili na Borskom jezeru.

Prevejaniji su takvi likovi.

Šarmantno se osmehujući usplahirenoj voditeljki poručuje nam: "Šta se bunite, vi večiti šetači, sada kada smo uspeli da sačuvamo svoje privilegije, da ideologiju pretvorimo u žvakaću gumu sa ukusom podgrejane sarme? Zar vam smeta mudrost kojom šaljemo pozdrav čaršiji na sve četiri strane i stvaramo novodobne mutante ukrštanjem baba i žaba"?

Kao u davnoj pesmi Buldožera na sav glas pevaju u horu: U mom odijelu ima mesta za sve te sitne male uši, životinjice drage. Sve im je blisko i drago ako su uspeli da ga prilagode svojim moralnim i mentalnim standardima.