građanisepitaju

Subotica i investitori

12-01-2020 18:58

Novostvorena vrednost i akumulacija, uslovi za razvoj privrede i društvenog standarda, odlaze van države onima koji kod nas otvaraju pogone po neshvatljivo bagatelnim uslovima.

Đorđe Branisavljević

Strani investitori u Subotici? Stvarno veliki uspeh. Kome ga pripisati? Kome dati da se slika i rukuje kod presecanja svečane vrpce?

Nema tu dileme, tu je gradonačelnik kao zlatna rezerva „lokala“ ako slučajno ne stignu glavni manekeni iz Beograda.

Idu predizborne popravke, restauracije i gradnje. Narod se sigurno neće slikati, iako je njegovim novcem sve rađeno. Ovima što raspoređuju i preusmeravaju naš novac bez naše volje i naših potreba, mi što smo uvek daleko. Odvojeni od neke pohvale, odlikovanja, slave i unapređenja podnosimo ćutke, da nam rastu uši u nedogled.

E pa, onda, da bar bude jasno: investicije nisu naše nego strane. Novostvorena vrednost i akumulacija, uslovi za razvoj privrede i društvenog standarda, odlaze van države onima koji kod nas otvaraju pogone po neshvatljivo bagatelnim uslovima.

Uslovi pod kojima dolaze strani ivestitori su takvi da im se praktično podilazi i dodeljuju takve subvencije, da bi bilo glupo to propustiti. Džabe prostor – zemljište, nema poreza na dobit, jer se dobit stranog ulaganja ne oporezuje kod nas, a i radna snaga je plaćena – mi smo platili sami sebe.

Srbija kasnije oporezuje samo zaposlene, a dobit firme, kako rekoh, i ne vidi. Strane fabrike i preduzeća su strane investicije i nemaju nikakvu ulogu u jačanju srpske privrede. Mi smo tu na vrlo velikom repu događaja i dobijamo samo mrvice, odnosno zaposlenost sirotinje koja nešto sitno zarađuje i kakav takav socijalni mir.

Ponekad dobiju posla i neki kooperanti. Sramotno i ponižavajuće. Svaka stvar koja se proizvede nije „made in Serbia“, iako se kod nas proizvodi. To nije naš proizvod, kako Vučić reklamira.

Mi smo uložili u taj proizvod samo svoj fizički rad koji je jadno plaćen. Nisu retki investitori koji, nakon isteka roka od dve godine, kada nastupaju njihove obaveze oko ekspanzije, napretka i novih zapošljavanja, jednostavno pokupe „čaure“ i idu dalje. Ništa ih ne obavezuje. Potrošili su subvencije, zaradili pare i ostaje im suva računica koja će odlučiti kako i gde sa proizvodnjom dalje. Mobilni su i agilni u potrazi za jeftinom radnom snagom.

Sa ovakvim poslovnim potezima aktuelna vlast uspeva kod jednog broja neukih plebejaca da izazove divljenje i osećaj sigurnosti. Publika koja je zadovoljna trenutnim kvalitetom i kvantitetom socijalnih kretanja kod nas, uspešno se hvata u zamku vladara neba i zemlje. Većina je „na moranje“, ali jedan deo običnih neobaveštenih građana stvarno najiskrenije podržava ovo stanje, ovu vladu. Neobrazovan čovek i ne može shvatiti apsurdnost stvarnosti u kojoj živi, a možda to ni ne treba da mu bude jasno. Celog života se sprema za neku lepu budućnost, a i ovde obećanja ne manjka.

Na žalost, mladi ljudi napuštaju naš grad pa je time i ponuda radne snage ograničena. Nisam siguran da ovo može da se reši drugačije, nego uvozom radne snage koja će pristati na uslove rada.

Ima azilanata koje pokušavaju u raznim sredinama da udome, pa su možda oni kec u rukavu genijalnih nam mislilaca domaće političke scene. Opasna je to igra, pa ne mogu lako da verujem da im bezobrazluk ide baš do tih granica.

Mnogo dopuštaju sebi, pa ipak verujmo da imaju barem refleks za reagovanje kad je nečega dosta. Višestruko će im se obiti o glavu nezajažljivost i netalenovanost za procene društvenih kretanja.

Sasvim je sigurno da će pokušati da odbrane svoj status svim raspoloživim sredstvima, pa onda ne čudi toliko vrsta izmišljenih zanimanja koja su naprasno uniformisana. Verovatno smatraju da uniforma automatski treba da brani državu, vlast, odnosno njih.

Pomalo gube iz vida da je ovo Balkan i da se kod nas ništa ne podrazumeva samo od sebe. Gnevni ljudi čuda čine.

Doživljavamo mutaciju nekadašnjeg, nama starijima poznatog patriotizma. Teško je danas biti ubedljiv kada govoriš novoj generaciji, o ljubavi i odanosti svojoj domovimi. Njima se sve to svodi na porodicu, stare običaje, korene itd. Država – domovina – otadžbina nema po njima sa tim nikakve veze.

Ako ovako junački budemo podnosili prodavanje magle, moguće je da doživimo vrhunac umeća aktuelne političke bulumente a to će biti atak na penzije, do njihovog mogućeg privremenog ukidanja.

Novca je sve manje, a zaduženja su sve veća. Prodajom državnih resursa se jedva drži neki korak, ali šta posle? Šta će se desiti kada više ne bude imalo šta da se proda?Država je zadužena preko 25 milijardi evra.

Počeli smo i hleb da uvizimo (parbejking), pa vidimo da se razvoj domaće privrede odvija „očekivanom žestinom“. Na kraju tunela se vidi malo svetla, ali je problem što mi vozimo u suprotnom pravcu.

 

Foto: Pixabay.com