Tramvaj

Ljudi sa bubom u guzi

31-01-2020 12:13

IRENA ŠELKEN

U Subotici imam taj večiti problem da me po povratku iz neke predivne zemlje saleću pitanjima zašto sam umorna ili čak smorena. Niko me ne pita kako je bilo. Šta sam to videla i otkrila...

Branko M. Žujović

Kada jednog dana, posle više od trećine jednog celog veka, subotičko kormilo konačno preuzme neko ko je pročitao Crnjanskove “Hiperborejce”, “Seobe” i “Ljubav u Toskani” ili Hemingvejevo “Sunce se ponovo rađa” ili makar bude znao ko su bili Milorad Rajčević i Jelena J. Dimitrijević, Subotica bi mogla da dobije, na primer, spomenik neznanom autoru ili putniku.

Spomenik neznanom junaku odavno je obesmišljen. Heroje su zamenili “sposobni”, što je najčešći eufemizam za secikese.

Cinik bi rekao da u subotičkom slučaju u obzir dolazi spomenik neznanom cariniku, kao lajtmotiv savremene sudbine grada, ali to ne pije vodu. Premda biblijski, motiv carinika ipak je ograničavajući za temu kojom se bavi ovaj intervju. Preskočićemo ga iz očiglednih razloga koji su često i higijenski.

Moj omiljeni neznani autor rekao je da se najbolje priče nalaze na stranicama pasoša, a ne knjiga. To je najelegantniji uvod u ovaj intervju.

Što se subotičkih putnika tiče, lično ih poznajem troje, autentičnih.

Sa prvim sam mezetio reš-pečene škorpije, male hobotnice, nešto što liči na sotonogu i larve bogate proteinima uz “Cingtao” pivo na pekinškom Babaošanu. Tada sam mislio da je Siniša Šarčević zvani Slavko, koji je tada besciljno krstario Azijom, sklanjajući se povremeno, kada bi ostajao bez novca, u budističke manastire, jedini vredan subotičkog putničkog pomena posle Oskara Vojnića i Tibora Sekelja.

Onda sam slučajno upoznao njih dvoje, preostalih. Prvi mi uramljuje slike i o njemu ću tek da pišem, a Irena Šelken zvana Sirena mi uramljuje matičnu planetu.

Subotičanin je najčešće usidren za Gradsku kuću. Kako se postaje putnik i od čega?

IŠ: Kao prvo, ja sam sa Palića i imam dva tornja u glavi. Dok me je još nostalgija drmala, rekla sam sebi: ima da sednem ispod oba tornja, da se isplačem, pa da krenem bez vezivanja. Putnik se ne postaje, putnik se rađa. Moja prva igračka bila je globus. Roditelji mi govore da sam već sa četiri godine znala sve države i njihove glavne gradove. Zahvaljujući “Opstanku”, već kao malac, znala sam odakle koja životinja potiče. Mama me je svako jutro vodila u zoološki vrt, da pričam sa mojim prijateljima.

Sa deset godina postala sam planinar. Nakon još šest spoznala sam da me jedino geografija interesuje. Neko postane lekar, neko advokat, a neko ima bubu u guzi pa želi da vidi i nauči nešto drugačije. Da iz svake religije i svakog društva prisvoji ono što je dobro za njegov dalji razvitak.

Kada si se otisnula u svet i postala putnik?

IŠ: Ono što je u meni ne mogu istisnuti. Kad ne putujem, meditiram. Na taj način idem dalje. Najviše mi je u mom svetu pomogao takozvani “Rejnbou getering” (Rainbow gathering), gde se okupljaju frikovi iz celoga sveta, negde u pizdincima. Kada su mi rekli da je važno samo staviti prst u vazduh i stopirati, ili kupiti avionsku kartu, meni je to bilo dovoljno. Kao što rekoh, putnik se rađa...

Kao što rekoh, putnik se rađa. Mislim da je Tibor Sekelj pristao da umre kada je shvatio da će ovde kod nas imati naslednicu.

Kako se, zapravo, putuje? A. S. Egziperi je napisao da onaj ko želi srećno da putuje mora da putuje bez mnogo stvari. Koeljo, kog ne volim da citiram, kaže da putovanje nikada nije pitanje novca, već hrabrosti. Ljudi misle da je za putovanje uvek neophodan zaista veliki novac, skup hotel, pristajanje da ih agencija pljačka na takozvanim fakultativnim izletima, od kojih se najčešće čuju samo prva tri slova... Koliko novac uzimaš u putnički obzir?

IŠ: Sve zavisi od države koju posećujem. Često se upuštam i u volontarizam, ako mi se dopadne priča. Realno, za moj način putovanja, novac nije problem. Uvek ću se i bez njega snaći. Ljudi su svugde dobri, a novac je nešto što bih najradije zapalila.

Zašto su putovanja važna?

IŠ: Važna su za razvoj, za održavanje mladosti, za spoznaju, svesnost, okruženje... Kada sam bila u Radžastanu prošle godine, ljudi iz Srbije su me bombardovali informacijama da je u prigraničnim delovima uz Pakistan počeo rat. Putovanja su učinila da ja više ni u ratove ne verujem. Nije mi problem da odem tamo negde i uvedem mir.

Vraća li se čovek kući sa putovanja bolji ili se, zapravo, nikada ne vraća, budući da uvek se vraća samo putovanjima?

IŠ: U Subotici imam taj večiti problem da me po povratku iz neke predivne zemlje saleću pitanjima zašto sam umorna ili čak smorena. Niko me ne pita kako je bilo. Šta sam to videla i otkrila... Putovanja svakako otključavaju mnoga vrata. Uvek je važno koliko si spreman da prihvatiš i otvoriš sebe ka drugačijim stvarima. E, sad, vraćamo li se bolji… Svi smo mi dobri, samo su neki od nas ponekad zagađeni

U čemu jerazlika između putnika i turiste?

IŠ: Turisti troše, putnici biraju. Turisti čitaju “Lonli planet” (Loonely Planet), putnici, barem ja, izbegavaju mesta koja su u njemu. Turisti ne znaju na kojem su kontinentu, putnici odlaze na neverovatna mesta. Da ja upravljam ovim svetom, ukinula bih turizam. Previše je gluposti na svetu. Čak i u Indiji turisti kvare sliku. Nije ni čudo što, upravo zbog njih, u nekim zemljama povećavaju veće cene svega. Treba znati. Komunicirati. Razmišljati, pre svega… Često se posvađam sa lokalcima. Nisam vam ja jebeni turista, ispostavite mi normalnu cenu! Taksi u Sikimu, u Indiji, na kraju nisam platila. Vozač me je još ugostio i na'ranio. Pa nisam ti ja jebeni Englez, rekla sam mu...

Koje je tvoje najšašavije putovanje?

IŠ: Moj život je, pre svega, šašav. Najomiljenija knjiga mi je Kandid ili optimizam. Eto, da izdvojim jedno iskustvo, mada nije da ih nemam… Odlazim u šumarak pokraj Grenobla i staju kola. Viču: gde ćeš? Rek'o, idem da postavim šator i prespavam mrak. A ne, ne, ne... Vodimo te kući. A nismo se ni rukovali. Ugostili su me u roditeljskoj kući. Nahranili me… To ti je valjda nagrada kada veruješ u univerzum koji nikada ne prestaje da daje i pruža dobrotu

Koje je tvoje najproduhovljenije putovanje?

IŠ: Često govorim da nisam turista već spiritualsta. Volim da učim, da vidim. Ne očima, već srcem. I da razumem. Vipassana, budistička meditacija me je naučila da u svakom momentu budem prisutna. Duhovnost se ne pronalazi, sa njom čovek živi, uvek ide ka višem. Nauka je otkrivena, a smisao sami pronalazimo.

Šta je Indija?

IŠ: Indija je ljubav, njaveća. Indija je sve. Kada sam prvi put išla u Indiju, u Istanbulu sam pročitala da ima ljudi koji su bili u Indiji i onih koji tamo nikada nisu bili. Indija je čudo, nezmenjivo. Uvek sam težila ka Amazoniji. Kada sam videla Indiju, želja mi je da svake godine tamo odem i ponovo je vidim. Za mene je to jače od ljubavi.

Kako živiš po Evropi i svetu, šta radiš?

IŠ: Godinama berem grožđe po Francuskoj i Švajcarskoj. Živim sa roditeljima, pa su mi troškovi mnimalni. Stopiram, pa prevoz po Evropi ne plaćam, nego ulazim u kuće putujuće. Minimalizam. Naučila sam da mi ništa ne treba. Čak ni instrumente iz Indije, koje bih volela da imam, ne priuštim sebi. Važnije mi je iskustvo nad materijalizmom. Ovaj svet je svakako već jako polupan.

Koji kutak Evrope je za tebe najlepši?

IŠ: Onaj u kojem još nisam bila.

Mora da, ipak, postoji neki evropski magnet za tebe...

IŠ: Od malena mi je Finska jedina država u Evropi koja me vuče sebi. Ovako... Lion obožavam. I uvek se njemu rado vraćam. Portugal mi je divna zemlja. Dekriminizovali su neke narkotike, pa je, samim tim, znatno manje heroina na ulicama. Kada sam bila tamo nije moglo da se prošeta korzom, a da te ne saleti njih desetak nudeći heroin. Smanjio se broj zavisnika. Legalno je pušenje trave, kao i u Kanadi.

Koje krajeve bi zaista volela da vidiš u svetu? Pominjali smo četujući Kajlaše, odnosno Kafiristan...

IŠ: Ladakh, Anuča Pradeš, Nagalang, Budan, Mijanmar… Uglavom one gde još bila nisam. Pamir, Kazahstan, Iran, Mongolija.

Kažu da je Ibn Batuta, koji je bio možda najveći putnik na svetu, rekao da putovanja čoveka prvo ostave bez reči, a potom ga pretvore u pripovedača. Kako si ti postala pripovedač, upravo putopisac?

IŠ: Kada stignem u Delhi, prvo mi je da pokupujem sveske i pisaljke. Oni imaju najbolje, kao što sve na ovome svetu potiče iz Indije. Imam vremena pa pišem. Nekim turistima se čak to svidelo, pa sam ih učila kako da pišu. Pisanje nije nešto što se uči. Od malena pišem. Pisala sam čak i kada nisam imala o čemu. Poeziju, prozu nije važno. Bitno je da čovek ume, da razvija svoj zglob, kao i mozak. Jednom će i knjiga izaći.

 

Blog Irene Šelken dostupan je na adresi:

https://sirrenausvetusnova.blogspot.com/?fbclid=IwAR08AWi9ux6CTKCGU1kQVQ7xNN6hS1f7WCl3qGCiopsvgOkqkGZ6t2w5TVQ