Intervju

Slobodan Vladušić: 'Dekameron' danas nastaje u grupi na Vajberu

25-03-2020 08:45

Pisac Slobodan Vladušić kaže da mu je vanredno stanje „darovalo“ poveći komad slobodnog vremena da piše, a grupu na Vajberu sa svojim studentima doživljava kao iskustvo iz Bokačovog „Dekamerona“ – kao mesto gde mladi ljudi pričaju priče i stvaraju umetnost pripovedanja.

RTS

Slobodan Vladušić, vanredni profesor na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, jedan je od vodećih pisaca srednje generacije. Dobitnik je najznačajnih književnih priznanja: nagrade „Isidora Sekulić“, Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“, kao i nagrada „Borislav Pekić“ i „Meša Selimović“. Kao esejista i kritičar laureat je nagrada „Đorđe Jovanović“ i „Milan Bogdanović“.

Kako definišete ovo iznuđeno slobodno vreme u odnosu na Vaš svakodnevni život do pojave koronavirusa?

– Ja živim u Subotici, a radim na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, što znači da u normalnim okolnostima provodim minimalno dva dana nedeljno u autobusima između ova dva grada. To iskustvo ima svojih dobrih strana, ali ume i da čoveku malo razdrobi život. A to nije dobro za pisanje romana, niti teorijske proze kakvu ja pišem. Vanredno stanje u kome trenutno živimo, darovalo mi je tako jedan poveći komad vremena koji nije isprekidan putovanjima. Ne pamtim da sam dve nedelje u kontinuitetu proveo u svom gradu. Sada se trudim da to vanredno vreme iskoristim: pišem prozu i istražujem neke književne fenomene kojima do sada nisam imao vremena da se posvetim.

Kako funkcioniše rad sa studentima, da li je moguća onlajn nastava i kakvo je iskustvo ovih prvih dana?

– Organizovao sam digitalnu nastavu na kursu posvećenom savremenoj srpskoj prozi i poeziji. Jednom nedeljno šaljem predavanje studentima, a imamo grupu na Vajberu na kojoj raspravljamo o delu koje obrađujemo. Prošle nedelje smo pokušali da odgovorimo na pitanje šta znači naslov romana Kad su cvetale tikve. Malo smo razgovarali o čojstvu, malo o tuberkulozi, a malo o mestu gde cvetaju tikve.

Usput, pratimo i šta se dešava na ulici. Tako je jedan moj student podneo detaljan izveštaj o potrazi za dekom koji je pod stare dana postao disident – termin pripada mom studentu – pa je išetao napolje. Dakle, dobro je, ljudi još uvek imaju duha, nisu digli ruke ni od sebe, ni od srpske knjiženosti, a ni od interneta, naravno.

Nekako, pa i očekivano, promakao nam je Svetski dan poezije. A koji se stihovi vama vrte po glavi ovih dana kada se suočavamo sa globalnim problemom, sa koronavirusom?

– Moram da priznam da mi više na um pada proza, nego poezija. Pekićeva priča Megalos Mastoras i njegovo delo i naravno Bokačov Dekameron. Dva dela koja imaju isto pozadinsko osvetljenje – Crnu smrt, ako tu bolest možemo zamisliti kao neko osvetljenje – samo što se kod Pekića iza zatvorenih vrata nalazi usamljeni umetnik i njegovo delo, a kod Bokača mladi ljude koji pričaju priče – danas bi to bila grupa na Vajberu – i tako stvaraju umetnost pripovedanja. Mislim da smo danas svi mi koji pišemo negde između ta dva iskustva, uz srećnu okolnost što Kovid-19, ipak, nije Crna smrt. To mi daje nadu da nećemo završiti kao Pekićev kir Angelos.

Pišete li? Spremate li novi roman?

Da, radim svakog dana po nekoliko sati na novom romanu. Počeo sam, naravno, mnogo pre nego što se Kovid-19 raširio, a sada se nadam da roman neću završiti u vanrednom stanju. Šanse za to su veoma velike iz čisto književnih razloga. Naime, još uvek sam bliži početku nego kraju romana. Nadam se da je kod korone obrnuto.

Kako vaša porodica funkcioniše kada je svakodnevno na okupu?

Odlično funkcionišemo. Moja supruga je sudija, dakle oboje nešto pišemo, samo što ona ima tu prednost da ima daktilografa. Ipak, između pravosuđa i književnosti ima i lepših veza od Kafkinog Procesa. Recimo, jedna knjiga koju mi je supruga poklonila devedesetih. Ta knjiga će se pojaviti na kraju romana koji sada pišem, pa ne bih da je pomenem, za sada.

 

RTS onlajn, 24. mart 2020.