Scena

Vladušić: Karantin i testament

04-04-2020 15:43

Ako dakle, uopšte ima neke lepote u ovom karantinu koji razdvaja ljude, onda je to lepota testamenta koji pišemo. Dok pravni testamenti često razdvajaju bližnje, književni testameni nisu samo u stanju da bližnje učine još bližim, nego ponekad uspevaju da nas približe i nekim drugim ljudima, koje ne poznajemo i za koje isprva ne znamo ni da postoje. Tako na kraju književni karantin postaje kontra-karantin, a književni testament ipak otvara samo onaj kome je i bio namenjen (ma koliko bio udaljen i dalek u trenutku njegovog nastanka)

Slobodan Vladušić

Svi ljubitelji književnosti u Srbiji se uglavnom slažu da je Pekićevo Besnilo prva knjiga koja vam padne na pamet pod senkom virusa Covid-19. Međutim, pored ovog bestselera, koji je usput i vrsna književnost, ne treba zaboraviti i Bokača (1313-1375) i njegov Dekameron. Radnja je poznata: tri mladića i sedam devojaka, odlaze u jednu palatu izvan Firence da tamo provedu vreme dok gradom besni Crna smrt. Tokom izolacije, okruženi šumom, a opskrbljeni najneophodnijim zalihama (hrana i piće, wc papir) oni jedni drugima pričaju priče: svako od njih po jednu dnevno.

Bokačo je renesansni pisac, a renesansa je optimizam. Isto onako, kako kuga ostaje na ulazu u palate u kojoj lepi, mladi ljudi pričaju priče jedni drugima, tako ona ostaje i na pragu Bokačove knjige. Ogledajući se u Bokaču, renesansna književnost sebe vidi kao moć koja lepotom, veselošću, elegancijom pripovedanja i života, može da se suprotstavi spoljnjom neprijatelju koji ju je okružio.

U prvoj polovini 19. veka književnost više nije bila tako optimistički raspoložena. Edgar Alan Po svoju antologijsku priču Maska Crvene smrti (1842) koja svoju lepotu duguje i sećanju na Bokača i njegov Dekameron. Knez Prosper, junak Poove priče, izoluje se sa svojim društvom u palati, dok oko njega vlada kuga pod imenom Crvena smrt. Knez i njegovi prijatelji se dobro provode, kao da se izvan palate ništa ne dešava, pa tak jedne večeri prave maskenbal. Na maskenbalu se, međutim, pojavljuje nepoznat gost, koji nosi masku Crvene smrti…

Srpska književnost 20. veka, otišla je još dalje. Dok Po u Bokačovu renesansnu palatu ubrizgava smrt, sugerišući da izolacioni materijal kojim je opšivena književnost nije baš tako neprobojan, srpska književnost u tu palatu ubrizgava samoću. Tamo gde je kod Bokača bilo veselo društvo mladih pripovedača i slušalaca koji neprekidno izmenjuju svoje uloge, sada postoji samo usamljeni pisac: jednom se on zove, Andrić, jednom Crnjanski, jednom Pekić.

Za Andrića je Crna smrt bila nemačka okupacija koju je proveo u karantinu u Prizrenskoj ulici u Beogradu. Karantin je trajao tri godine. Za Crnjanskog kuga je bila London, a u svom stvaračakom karantinu proveo je više od dve decenije (od 1941. do 1966. godine) a onda se vraća kući. Za Pekića, opet, Crna smrt je bila materijalistička civilizacija (mesna zajednica London) koja ga je užasavala i koje se plašio, da bi u svom stvaralačkom karantinu proveo poslednju trećinu života. Iako za Anrića i Crnjanskog godine proveden u karantinu sigurno nisu bile najlepše u životu – nisu bile ni za Pekića, ali na jedan manje očigledan način – iz tih karantina su nastala sama remek-dela srpske književnost: Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica, Druga knjiga Seoba, Kod Hiperborejaca, Lament nad Beogradom, Zlatno runo, Novi Jerusalim, Besnilo, 1999, Atlantida.

Junaci Bokača se bave pripovedanjem i čekaju da kuga prođe, pa da nastave život, onakav kakav je bio pre pošasti. Junak Poove priče nije knez Prosper i njegovo društvo, već sama Smrt, a gde je ona junak, tu nema, ni priče ni pripovedanja. Andrić, Crnjanski i Pekić gledaju u lice svoje Crne smrti i pišu književne testamente. Sva trojica znaju da kada jednom izađu iz karantina, svet koji će zateći napolju neće biti isti onaj iz koga su u karantin ušli. Oni će možda preživeti (osim Pekića koji nikada nije izašao iz svog ,,karantina”) ali njihov svet neće. Tako njihovi karantinski opusi predstavljaju testamente upućene bližnjima, onima koji će u tim tekstovima moći da osete vrednost u ličnosti autora i svetovima tih ličnosti.

Danas se pisci i čitaoci uglavnom slažu da testamentarno pisanje i čitanje ne treba upražnjavati, jer niti je prijatno za život, niti je politički korektno. Karantine pisaca okružene Crnom smrću, zamenili su kratkotrajni rezidencijalni boravci koji se daruju piscima za koje se svi uglavnom isto tako slažu da neće napisati ništa protiv ruke koja im je uručila ček. Tako, u najboljem slučaju, dobijamo bajke za odraslu decu. Za one koji nikada neće dozvoliti da im se smrt pojavi u horizontu.

Iako Covid-19 nema procenat smrtnosti Crne smrti (srećom!) on je ipak kuga. A kuga ne zna za rezidencijalne boravke po inostranstvu. Kuga ljude vraća kući, kao što ih i karantin vraća njima samima. Tako je i sa piscima: vajber grupe im doduše, stvaraju atmosferu Bokačevog Dekamerona, jer se u njima čeka da virus prođe, a život nastavi onakav kakav je bio pre, ali poveći komad vremena koji provode na jednom mestu, ipak utiče na njihovo pisanje. Iako smrt nije tako blizu kao što je mogla biti Andriću ili Crnjanskom, ili Eduardu Samu, kada na početku Peščanika piše pismo dok oko njega besne Holokaust i rat u formi noćne oluje, ili Pekićevom Kir Angelosu, oko čijeg ateljea ljude kosi Crna smrt, ipak pisac okružen Covidom-19, oseti oko sebe atmosferu testamentarnog pisanja. A to znači da oseća usamljenost, neizvesnost, strah. Oseća da to što piše neće čitati (razumeti!) bilo ko, već samo bližnji, pa pošto to (možda) jeste poslednja stvar koju piše, onda u njoj treba razdeliti sve što se ima. I tako pisac od sebe u toku testamentarnog pisanja, ne traži da bude bolji od drugih pisaca, kolega i prijatelja, što je odlika književnog života i njenih komičnijih epizoda, već da bude bolji od ništavila i nestanka koje su sada prisutni oko njega jasnije i vidljivije, nego u tzv. ,,normalnom životu”, kada smrt uglavnom uspešno sklanjamo sa našeg horizonta. Sve dok nas ne ščepa, a onda je kasno za bilo kakvo pisanje.

Ako dakle, uopšte ima neke lepote u ovom karantinu koji razdvaja ljude, onda je to lepota testamenta koji pišemo. Dok pravni testamenti često razdvajaju bližnje, književni testameni nisu samo u stanju da bližnje učine još bližim, nego ponekad uspevaju da nas približe i nekim drugim ljudima, koje ne poznajemo i za koje isprva ne znamo ni da postoje. Tako na kraju književni karantin postaje kontra-karantin, a književni testament ipak otvara samo onaj kome je i bio namenjen (ma koliko bio udaljen i dalek u trenutku njegovog nastanka).

 

Izvor: Večernje novosti, 3. april, 2020, https://slobodanvladusic.net/2020/04/03/karantin-i-testament/

Slika: "Dekameron", Džon Vilijam Voterhaus (1916)