Intervju

Mlada subotička heroina zove se Vedrana Pejin

16-04-2020 10:45

INTERVJU

Premda specijalizant oftalmologije, doktorica Pejin se kao ispomoć priključila kolegama pulmolozima i anesteziolozima u jednoj od kovid-bolnica u Beogradu

Branko M. Žujović

U eri u kojoj je moguće izvrdati ili kupiti skoro sve, uključujući i diplomu studija medicine, ime mlade Subotičanke Vedrane Pejin primerom se probija uzvodno od opšteg pravila. Nakon što je diplomirala na Medicinskom fakultetu u Beogradu 2018. godine, naša mlada sugrađanka započela je oftalmološku specijalizaciju na jednoj od tamošnjih klinika.

Specijalizacija je tekla kako se poželeti može, dok jedne večeri Vedrana nije čula da su Kinezi u Vuhanu ponovili podvig iz Pekinga, podigavši kompletno opremljenu improvizovanu bolnicu sa dve hiljade ležajeva za svega desetak dana...

Zašto neko, umesto u roditeljsku kuću u Subotici, dok ne prođe čitava gužva, ode dobrovoljno da pomaže kolegama, rizikujući u mladosti dosta toga? Motiv...

VP: Osoba sam koja nije u svakodnevnom toku sa vestima, ali se sa vremena na vreme informišem. Za virus kovid 19 prvi put sam čula na večeri sa prijateljima, u januaru. Jedan od njih pitao nas je jesmo li videli kako su Kinezi podigli bolnicu za dan. Svi su klimnuli glavama, pa i ja. Sutradan sam, brže-bolje, pronašla pomenuti video-zapis i pročitala detaljnije o dešavanjima u Vuhanu. Iako je to sa ove vremenske distance očigledno, tada mi nije palo na pamet da će to stići do nas.

Sledeći dan koji pamtim po novom koronavirusu je šesti mart. Tada su oglasili nulti slučaj u Srbiji. Odlično pamtim taj dan, jer sam dobila mnoge poruke, pošto je odmah odjeknulo da je oboleli pacijent iz okoline Subotice. Svima je bilo uslovno rečeno zanimljivo da tu informaciju podele sa mnom, jer je moje beogradsko društvo poreklom iz različitih gradova.

Tada je tema postala i ostala aktuelna. Prva emocija kod mene je bio strah. Zamislila sam kako ću biti pozvana i mobilisana negde, ko zna gde. Biće to moja zakonska obaveza, jer sam lekar.

Pošto sam specijalizant oftalmologije i bavim se isključivo okom skoro dve godine, lečenje upale pluća i razni snimci sa televizije i interneta nisu na prvu loptu mogli da izazovu ništa drugo osim straha. To je, međutim, prošlo. Sledeće što sam pomislila, bilo je da ću, naravno, pomoći ako bude trebalo.

Događaji su se potom smenjivali kao na traci: znatno smanjenje obima posla na klinici na kojoj volontiram, obustava uobičajene nastave... Kliničkom centru Srbije nedostajalo je pedeset lekara za privremeni rad na klinikama za infektivne bolesti, pulmologiju i u odseku anestezije. Bilo je jasno zašto.

Trebalo mi je nekoliko dana da se odlučim.

Predala sam svoja dokumenta Kliničkom centru Srbije. Usledio je poziv, razgovor i već sutradan sam bila na Klinici za pulmologiju. Da sam imala više vremena da razmišljam, ko zna šta bih odlučila. Vrlo brz i jasan sled događaja doprineo je mojoj odluci.

Moram da priznam da sam u glavi imala čitav cirkus od misli. Motiv je postojao, ali odluka nije bila laka. Mnogi su me odgovarali, skrećući mi pažnju na opasnost od virusa. Nekolicina ljudi dala mi je vetar u leđa, savetujući da pratim vlastitu volju i želju.

Potičete iz ugledne lekarske porodice. Sam Bog zna koliko mi je Vaš deda ispisao injekcija dok sam bio mali, ali i opravdanja za izostanke iz škole. Pretpostavljam da je besmisleno da Vas pitam otkud Vi na studijama medicine.

VP: Osnovnu školu i gimnaziju sam završila u Subotici. Uvek sam bila štreber i redovno sam pohađala sve vannastavne aktivnosti, čak i sportske treninge. Za to je zaslužna moja porodica koju ste pomenuli, a ja sam im na tome postala zahvalna tek na fakultetu. Shvatila sam da se bez radnih navika ne bih dokopala ni druge godine studija. Ispostavilo se da je svaki čas engleskog jezika, svaki kondicioni trening, čak i solfeđo u muzičkoj školi, ipak nečemu služio.

Volela sam taj period, rastužio me je kraj školovanja u gimnaziji i početni neuspeh na prijemnom ispitu tog leta. U septembru je lista za upis na Medicinski fakultet proširena, pa sam ipak bila primljena. Sledila je brzinska selidba u Beograd, grad u kome sam znala samo gde su Slavija i Knez Mihailova ulica. Poznavala sam samo svoju tadašnju cimerku. Bio je to potpuno novi početak.

Studentski život medicinara nije baš onakav kakvim se studentski život smatra. Mi nastavljamo isto, kao da idemo u školu.

Sjajno društvo na fakultetu, ozbiljan tempo vežbi, stotine sati učenja i studentske razmene učinili su da šest godina proleti. Živela sam na dve strane: beogradskoj, na kojoj se učilo, treniralo, izlazilo i subotičkoj, gde se odmaralo i opet, izlazilo. Treća strana je bila svaka prilika da se negde otputuje.

Otkako sam diplomirala, u junu 2018, do danas, formirala se nova, radna strana. Imam drugačije obaveze koje su promenile sve te izlaske i opet izlaske. Zavolela sam te promene uz sestru, sa kojom ponekad opet proživljavam studentske dane, stara i nova prijateljstva, ali i dalje prisutnu, treću stranu.

Znala sam da želim da studiram medicinu. Uz nešto malo predomišljanja krajem školovanja u gimnaziji, ipak je medicina pobedila. Opet bih isto odabrala.

Kako izgleda radni dan u kovid-bolnici?

VP: Moram da vas ispravim: u mom slučaju radi se o radnoj noći. U početku, to jesu bili dani, dok smo vrlo detaljno učili kako se oblači, a kako svlači zaštitna oprema koje ima. Kroz rad, upoznavali smo pacijente, sam virus i kolege.

Zatim su me bacili u vatru. Prebačena sam u noćne smene.

Klinika za pulmologiju Kliničkog centra Srbije, koja je trenutno kovid-centar, prihvata ležeće pacijente koji imaju kliničku sliku kovid 19 infekcije i čekaju, ili su već dobili rezultat svog brisa.

Moj zadatak, kao i ostalih mlađih kolega, jeste da budemo živi kompjuteri za praćenje kovid-pacijenata. U tačno određenim vremenskim intervalima, u zavisnosti od težine bolesti, obilazimo i pratimo vitalne parametre pacijenta. Pomoću određenih brojeva, prenosimo njihova stanja starijim i iskusnijim kolegama, pulmolozima i anesteziolozima, koji dalje odlučuju o njihovoj terapiji i dijagnostici.

Merenje saturacije, odnosno zasićenosti krvi kiseonikom, jedan je od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji parametar za praćenje stanja ovih pacijenata. Tokom noći šetam kroz njihove sobe i po nekoliko puta izmerim saturaciju svakom pacijentu.

Broj pacijenata je veliki, čak ogroman. Svaki krevet klinike je popunjen. Posla je mnogo, i tokom dana i tokom noći. Drago mi je što sam deo tima koji super funkcioniše, a posebno se divim medicinskim sestrama.

Lakne mi kada počne da sviće. Jutro donosi ljude mnogo odmornije od mene, koji mojim tempom nastavljaju. Istom željom čekam da nam svima svane novi dan i da se vrati obnovljena vedrina među ljude. Gledam svojim očima kako je čovek veoma, veoma mali. Trebalo je podsetiti se toga. Priroda nam je poslala znak upozorenja, nadam se da su ga ljudi ozbiljno shvatili.