Ideje

Živojin Žika Inić: Odavno smo prokockali atribut sa terezijanske povelje

18-04-2020 07:17

„Dvadeset petog prosinca 1920. tijelo Monka Estmana osvanulo je na jednoj od središnjih njujorških ulica.Bio je pogođen s pet metaka. U blaženomm nepoznavanju smrti ponešto ga je zbunjeno obilazila obična ulična mačka.“ Čak da imam samo mrvicu spisateljskog talenta Horhe Luisa Borhesa, lepši rasplet romana čiji smo i sami deo, ne bih mogao da zamislim.

Živojin Žika Inić

„Ponekad povjerujem da su dobri čitatelji crnji i neobičniji labudovi od dobrih pisaca“ – piše u predgovoru „Opće povijesti gadosti“ argentinski Nobelovac Horhe Luis Borhes. Eto zašto njegovu „Opću povijest gadosti“ preporučujem posetiocima portala Slobodna Subotica. Naziv zatičem na nternetu, bez stereotipnih i suvišnih znakova navoda. Opravdano, jer smo odavno prokockali onaj atribut sa terezijanske povelje slobodan grad. Tu malu lingvističku začkoljicu doživljavam kao nostalgični uzdah nad našim izgubljenim urbanim rajem.

„Opća povijest gadosti“, može biti sve, samo ne klasičan roman. Pogrešiću ukoliko književno delo koje broji jedva 60 stranica, opet pogrešno, nazovem zbirkom šaroliih priča o dometima čovekovog pada. Svaka, od čini mi se sveukupno 14 priča, može biti roman. Sam po sebi.

Moram se rastosiljati skribomanske navade, da koristeći necelishodnu inflaciju reči, ne kažem ili napišem ništa.

Preporučujem južnoameričkog Homera (Borhes je stvarao praktično slep), tek da i sam budem sapatnik žiteljima našeg porobljenog grada. Imigrant u Subotici, koji su Aleksandar Vučić i slugeranje opkolili žičanim ogradama (jedinim „državotvornim“ dometom prvog „komšije“, bivšeg komunističkog apartčika, a danas neprikosnovnrog diktatra u navodno demokratskoj Mađarskoj). Sa Vučićem i lokalnom političkom dinastijom Ištvana Pastora, pošlo mu je za rukom da ovde ostvari i neostvarivo. Da sam sebe doživljavam kao dođoša pod senkama nedostižnog urbanog monumenta Jakaba i Komora.

Čitajte zato Borhesa, kako bi kroz njegovo književno delo, na makar i na apstraktan način, doživeli lokalnu stvarnost i pročitali karaktere aktuelnih lokalnih „veličina“. A siguran sam, da ćete među redovima zateći bezbroj zanimljivih, identičnih likova.

Od Lazarusa Morela, koji je karijeru „velikog vođe i oslobodioca“ porobljenog crnog Misisipija, kao i ovaj danas u Beogradu, započeo lažima i Biblijom u ruci, preko Bili Kida, što je reputaciju profesionalnog ubice započeo da gradi sa 14 godinaa, a u grob sa sobom poneo i revolver, na čiju je drvenu dršku urezao 21 crticu (po broju nedužno pobijenih ljudi ).

Pravu galeriju propalica bez grama ljudske časti, veliki Horhe je popunio likovima kineske gusarkinje, muškobanjaste Udovice Čing, japanskog ceremonijal-majstora Kotsuke No Suke, koga smo i sami (da smo znali to što ćemo otkriti ukoliko zaronimo u preporučeno literarno štivo) imali prillike da upoznamo u Kurosavinom filmskom remek-delu „Sedam samuraja“, pa maskirani „prorok“ Hakim iz Merva, konačno Monk Estman, preteča savremenih mafijaških „ubirača poreza“, gangstera koji je karijeru dosledan sebi i životu koga je vodio.

Tu zastajem, sluteći (priželjkujući sličan rasplet ovog galimatijasa u koji nas je prisilno uvukao naš Estman ), da će i sam biti protagonista sličnog prizora. No, da ne dužim. Predlažem čitaocima portala da na samom kraju pažljivo prouče poruku originalnog teksta priče o bezdušnom razbojniku, napisan Borhesovim perom negde 1934. ili 1935. godine:

„Dvadeset petog prosinca 1920. tijelo Monka Estmana osvanulo je na jednoj od središnjih njujorških ulica.Bio je pogođen s pet metaka. U blaženomm nepoznavanju smrti ponešto ga je zbunjeno obilazila obična ulična mačka“

Čak da imam samo mrvicu spisateljskog talenta Horhe Luisa Borhesa, lepši rasplet romana čiji smo i sami deo, ne bih mogao da zamislim. Za utehu nam je da 25. prosinac ove godine i nije (mada nam se tako čini), baš toliko daleko.

To je eto moja preporuka za kakvo-takvo ublažavaanje jada, koje nam se opravdano čine dužim od večnosti.

Zato čitajte! Ne po mom, nego sopstvenom izboru.

„Čitanje je, dakle djelatnost koja nastupa poslije pisanja: smirenije je, uglađenije, produhovljenije“ – uverava nas Argentinac.

U pravu je.

 

Autor je novinar u penziji čiji je rad obeležio drugu polovinu XX veka, pre svega u subotičkom, ali i srpskom, te jugoslovenskom sportskom novinarstvu.