Ideje

Kliska: Čitam, dakle postojim

22-04-2020 09:18

Svakodnevno komuniciramo, ali trudimo li se uopšte da našu komunikaciju ulepšamo?

Dušan I. Kliska

Šta čitati u vreme policijskih časova?

Pre nego predložim pet naslova za čitanje u ovim ružnim vremenima, moram nešto da podelim sa čitaocima Slobodne Subotice. 

Još sam deran bio, negde u vreme završetka petog razreda osnovne škole, u nekadašnjoj „Galaksiji“ - časopisu za popularizaciju nauke, naleteo sam na tekst pod naslovom „Integralni algoritam čitanja“.

Radilo se o opisu, odnosno nekoj vrsti uputstava za ovladavanje tehnikom takozvanog brzog čitanja. Tehnika je, pisalo je u „Galaksiji“, bila razvijena od grupe studenata univerziteta Lomonosov u Moskvi, a najbolji ispitanici koji su ovladali ovom tehnikom postizali su brzinu od neverovatnih 480 stranica na sat.

Bio sam oduševljen zato što sam, nekako u isto vreme, negde bio pročitao deprimirajući podatak da se u svetu svakog dana napiše šezdeset miliona novih stranica. Detinje naivno, ponadao sam da bih, ukoliko ovladam tehnikom integralnog algoritma čitanja, mogao da stignem da pročitam dosta toga, ako ne baš sve, a onda bar deo, makar ono što kod nas bude prevedeno.

Nakon što sam prema uputstvima izradio pribor (kartice) za vežbanje, prionuo sam na vežbu. Posle neka dva meseca, pojedine vrste tekstova mogao sam čitati i do 120 stranica na sat. Onih ruskih 480 stranica na sat pokazalo se nedostižnim za mene.

Pokazalo se, takođe, da nije moguće čitati svaki tekst istom brzinom. Mogao sam da pročitam najviše do deset stranica filosofskih dela. Pritom, takođe, velikom brzinom nisam mogao da čitam više sati bez prekida, jer već nakon tri ili četiri sata dolazi do velikog zamora.

Koliko se novih tekstova danas napiše svakoa dana, u odnosu na podatak od pre više od pedeset godina?

Sklonost prema čitanju ne dobijamo rođenjem. Ona se stiče i razvija. Poznajem ljude za koje verujem da im je klasično čitanje poput kiseonika. Možda se nekome čini da je takvih malo, nekome su možda čak i smešni.

Ljudi koji ne mogu bez čitanja ima upravo fantastično mnogo. Nisu li dokazi održivosti ove teze svakodnevno prisutni pred našim očima? Nije li istina da gde se god zateknete vidite brojne ljude koji, čak i u društvu, ne prestaju da „surfuju“ po internetu? Dobro, neki igraju video-igrice. Čitanje je, dakle, bezmalo egzistencijalna potreba.

Tek ovde sada dolazimo do pitanja - šta čitati? 

Pristalica sam teze da je svako čitanje bolje od nečitanja, makar to bilo i čitanje nečega na internetu.

Drugo je pitanje naše sposobnosti da budemo kvalitetno kritični prema onom što čitamo, jednako kao što može da bude sporno pitanje verodostojnosti podataka do kojih dolazimo čitanjem na ineternetu ili drugde.

Istrajavam ipak na stavu da je najgore - ne čitati uopšte!

Šta pročitati za vreme ovog ružnog, nezasluženog i nedosuđenog kolektivnog pritvaranja?

Protiv ružnoga je najlakše i treba se boriti lepim.

Svakodnevno komuniciramo, ali trudimo li se uopšte da našu komunikaciju ulepšamo?

Predložio bih ovde čitanje pisama R. M. Rilkea. Knjiga se kod nas može naći prevedena kao „Pisma mladom pesniku“ ili možda kao „Pisma gospodinu Kapusu“. Videćete koliko lepi mogu da budu načini saopštavanja međusobnih poruka, a taj trud da budemo prijatniji u komunikaciji (ako ne sa svima, onda bar sa onima koje volimo) u većini slučajeva zaboravljamo. 

Lepa je i laka za čitanje knjiga „O međuvremenu“ (zapisi), kao zbirka satričnih sočinjenija briljantnog i britkog Matije Bećkovića, posvećena inače njegovom velikom prijatelju prerano preminulom Dušku Radoviću. Tako Bećković počinje kratki tekst „O slobodi“, pa kaže:

Naš narod nema velikih tradicija sa slobodom. Sloboda je vekovima bila neostavren san. Naš nacionalni hobi je borba za slobodu. Svu strast za slobodom iscrpli smo u borbi za slobodu.

Potom veliki Matija kaže:

...Stručnjaci za slobodu nisu sigurni da li je narod dorastao ovoj količini slobode... ....Sloboda postaje sve opasnija... ...Oni koji nisu naseli iskušenjima ove slobode, vrlo su zabrinuti. Oni se plaše da će slobode biti previše...

Pouzdano znam da je Bećković ovo napisao pre najmanje 35 godina. Tako otpada svačija kvarna pomi-sao da je prisluškivao sastanak kriznog štaba na čelu sa sve predsednikom i stručnim saradnicima.

Lepa je i knjiga sjajnih satiričnih tekstova „Dnevnik jednog...“ pokojnoga Brane Crnčevića. Posebna preporuka za ovu knjigu je da je ona u vreme nastanka, 1971. godine bila zabranjena, a skoro ceo tiraž od tri hiljade primeraka bio je zaplenjen i spaljen. Kažem skoro ceo tiraž, jer sam ponosni vlasnik jednog primerka sačuvanog sa lomače tog prvog tiraža.

Docnije, kada je stigla liberalna demokratija, Crnčević je knjigu ponovo štampao, čak u dopunjenoj varijanti. Tako Crnčević u satiri „Srb“ piše:

Čiji ti beše? Milošev. Dođi bliže. Još malo. Ličiš. Starka, pogledaj ga! Milošev nos, Miloševe oči, njegova ramena. Pruži ruku, tako! Miloševa ruka, isti prsti. Daj rakiju, starka, drag je to gost. Pljunuti si otac, pljunuta majka, ja to najbolje znam, zajedno su nas pljuvali. Kad ti ja kažem, ličiš!

Izuzetno su lepi eseji Andre Žida „Plodovi“ i „Novi plodovi“. Ukoliko se se pronađe kvalitetan prevod, uživanje u čitanju biće zajemčeno i potpuno.

Žid je po lepoti stila pisanja nesumnjivo među vodećim svetskim majstorima književnog stila. On, ipak, na jednom mestu u toj knjizi, očigledno duboko razočaran obrazovnim sistemom njegovoga vremena, koji je posebno kritikovao u „Kovačima lažnog novca“, buntovno, skoro anarhistički, uzvikuje: „Kada ćemo zapaliti sve knjige?“. 

Lepa je za čitanje je i knjiga „Priručnik za ratnika svetlosti“ Paula Koelja. To je knjiga koju uvek možete ponovo da čitate.

O ukusima, naravno, kao ni o interesovanjima, ne treba raspravljati. Mislim, ipak, da nikada ne možete pogrešiti ako se, kada pri ruci nemate ništa drugo, držite se kratkih formi, recimo pripovedaka naših domaćih majstora: Ive Andrića, Laze Lazarevića i drugih koji su pri svetskom vrhu u žanru kratke priče, ili stranih kao što su Antona P. Čehov, Ernest Hemingvej ili Somrset Mom, 

Ili, ako volite poeziju - ne morate uopšte da idete van srpske književnosti. Možda negde postoji, ali ja ne znam koji je drugi, ovako malobrojan narod, dao toliko izuzetnih pesnika...

 

Autor je poznati subotički advokat, publicista i predsednik Uprave Udruženja građana "Slobodan grad". Dobitnik je Nagrade za životno delo koje dodeljuje redakcija Slobodne Subotice.