Ideje

Kako danas ostati 'svoga tela gospodar'?

27-04-2020 07:21

„Nemoj da radiš ništa, na drugi način, osim strasno“ (Andre Žid)

Fizički i psihički integritet je nepovrediv.

Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima, bez svog slobodno datog pristanka.

Član 25. Ustava Srbije

Prisećam se, a ima tome skoro pedeset godina, kako je neko bio izračunao i objavio da ljudsko telo pro-sečne mase od 75 kilograma, prema berzanskim cenama minerala koje sadrži, košta u stvari svega oko tri dolara, razume se prema ondašnjim berzanskim cenama, kada je američki dolar još uvek bio prava i poštovana valuta, a vredeo je četiri zapadnonemačke marke.

Tako mala materijalna vrednost ljudskog tela je, u stvari, zbog vode. Onaj strašni berzanski račundžija podseća nas da je ljudsko telo sazdano od oko 70 odsto vode. Mislim da Meša Selimović, gorak kakav je ponekad umeo da bude, ni ovde ne bi oćutao, pa bi verovatno dodao: “mutne vode”.

Kako god bilo, nedokučivom promišlju jednog briljantnog, božanskog uma, stvoreno je ljudsko biće kao što kaže Knjiga postanja: „Stvori Bog čoveka, po svojemu obličju“. Od malo praha i vode, ali sve zajedno „male vrednosti“, prema kalkulaciji onoga berzanskog analitičara - račundžije.

Smisao parabole o berzanskoj vrednosti, razume se, sasvim je drugačiji. Uprkos neznatnoj vrednosti u banalnoj materijalizaciji ljudskog tela prema berzanskim parametrima, čovek je ostao najveće Božje delo i najveći dokaz Njegove ljubavi, a trebalo je da bude jedinstvena i najveća planetarna vrednost.

Slobodu ipak treba pisati velikim slovom

U proteklih oko osam hiljada godina, koliko se beleži ljudska istorija, svet je prošao kroz najrazličitije faze svoga razvoja i iskušenja kojima se i ne zna tačan broj. Nesumnjivo je da je u mnogim aspektima življenja ljudsko društvo postiglo veliki napredak - čak i u osvajanju Slobode. Pa ipak, nekako, sve to vreme, kao neka konstanta, prati i dalje jedna ista linija i jedno isto nastojanje čoveka - kako da zadobije i zadrži Slobodu? Mislim da bi reč Sloboda trebalo pisati velikim slovom zbog uzvišenog smisla i značenja ove reči, koliko god to bilo i jeste u suprotnosti sa važećim pravopisnim normativima.

Motiv ovog teksta nije želja ili namera da se upustim u raspravljanje o Slobodi. To je izuzetno kompleksna etička kategorija koja bi zahtevala vanredno složenu raspravu, iza koje, verovatno, opet ne bi usledio zadovoljavajući odgovor, a u svakom slučaju ne bi usledila njena potpuna definicija.

Stoga bih ovde, u stvari, želeo da se pozabavim aspektima ugrožavanja već dostignute Slobode.

"Spor je otac istine"

Pre nekoliko dana, vodeći svetski teniser Novak Đoković je, u vezi aktuelizovanja teme navodnog uvođenja obavezne vakcinacije protiv novog koronavirusa, saopštio jedan svoj - objektivno posmatrano izuzetno zreo stav - kojim se načelno usprotivio uvođenju obavezne vakcinacije, a pri tome je, usput, otvorio i nekoliko značajnih pitanja, kao što je na primer održivost nečije ideje da se ograniče putovanja licima koja se ne vakcinišu.

Zbog moje slobodne ocene da je ovaj njegov stav izuzetno zreo, zbog čega bilo ko, kao njegovog velikog navijača, može da me proglasi subjektivnim, moram dodati da nisam samo Đokovićev navijač - ja sam i njegov veliki poštovalac. Ovo ću objasniti docnije, kako bi se razumela razlika između navijanja i poštovanja.

Ova Đokovićeva izjava je u delu javnosti dočekana „na nož“. Ne znam do kraja pouzdano da li taj deo javnosti spada u stručnu javnost, odnosno onu „struku“ koju bezrezervno poslušno slede predsednik države i njegove brojne, gorljive apologete.

Kako god bilo, vodeći čovek „struke“, Dr Predrag Kon, izjavio je da je Đoković „preuranio sa tom svojom izjavom“, te je dr Kon, uzgred, izrazio žaljenje što nije imao priliku da Đokoviću „objasni neke stvari“. Kao da je Đoković svojom izjavom pustio nekakvog zlog duha iz boce.

Istovremeno, nekada vrlo značajna karika u opozicionom lancu, prof. dr Vesna Pešić, inače sociolog, onako starački džangrizavo, očigledno nesposobna da se kontroliše, Đokovićev stav je okarakterisala kao „prostački“.

Javio se i čovek, koji i inače sve zna i u svemu je najbolji, dr Vojislav Šešelj. Nadaleko poznati borac za slobodu (svog) mišljenja, koji je, kao i uvek, otišao korak dalje izlažući neke medicinske aspekte procedura vakcinacije i imunizacije stanovništva.

Troje pomenutih imaju u ovoj stvari nešto zajedničko: niko od njih nije razumeo da Novak Đoković uopšte nije izjavio da je protiv vakcine kao takve (kako bi i mogao, kada vakcina protiv kovida 19 još uvek ne postoji?), već se samo poslužio svojim pravom na mišljenje i ličnom Slobodom da iznese svoj stav koji je, istrajavam na toj oceni, do kraja zreo. Iako ima samo 32 godine, Novak Đoković odiše zrelošću starine po kojem je dobio ime. On ovom prilikom sugeriše oprez u postupanju. Sugeriše, praktično, javnu debatu o problemu koji i naš i svetski!

Šta bi u tome moglo biti loše?

„Spor je otac istine“, rekao je Sokrat. Ova Sokratova maksima porodila je mnoge istine u proteklih 2.500 godina.

Imamo, dakle, izvestan spor oko korisnosti od jedne vakcine.

Ako bih maštao ili kada bih umeo da izmaštam, voleo bih da se nađe jedna savršena, univerzalna vakcina, za sve štetne viruse. Bila bi to jedna inteligentna vakcina koja bi se unosila jednom, a stvarala bi antitela, prilagodljiva prema virusu-agresoru.

To je maštarija. Možda će nekada u budućnosti takva vakcina biti moguća, ali to je nesumnjivo veoma daleko. Skoro onoliko koliko je gimnzijska lekcija iz biologije o biosintezi belančevina daleko od saznanja o nastanku genoma i načina funkcionisanja DNK-spirala u genima.

Novakov uspeh nisu samo talenat i treninzi

Naša aktuelna zbilja je koronavirus. Kako može da se čuje i pročita, svet još nije uspeo do kraja da odredi njegovu suštinu, pa otuda još uvek i nema pouzdanog leka za taj virus.

Meni su ipak bliži načini promišljanja Novaka Đokovića i to je ono zbog čega imam veliko i iskreno poštovanje za njega i njegov rad (neću ovde govoriti o njegovom humanitarnom radu, jer pouzdano znam da sam Novak to ne bi voleo.).

Da bi postao i ostao prvi svetski teniser, Novak Đoković je, pored nesumnjivog talenta za ovaj sport, morao lično da uloži ogroman rad. Hiljade ili desetine hiljada časova posvećenog treninga. Ali, ko god misli da su za takvu igru i rezultate dovoljni talenat i rad, vara se. Potrebno je i dugotrajno proučavanje mnogih drugih oblasti, od ishrane, medicinskih i fizioterapeutskih tretmana, kao i njihove primene, do ko zna kakvih i koliko drugih vežbi i postupaka. Možda ovaj sadašnji Novak Đoković dosta tog sada zna, ali sasvim izvesno, nije to znao kada je počinjao karijeru.

Otuda ne treba sumnjati da je vremenom pouzdano naučio da bira i formira stručne timove izuzetnog kvaliteta koji su ga, uz njegovu opštu i sportsku inteligenciju, talenat, rad i asketsku spremnost na lična odricanja, doveli i više godina g održavaju na mestu prvog svetskog igrača u tenisu. Kada je trebalo da napreduje, dovodio je jednog Bekera radi progresa u volej-igri. Ivaniševića verovtno da bi unapredio servis. Ostalo je učio od pokojne Jelene Genčić, Nikole Pilića i ko zna koliko još trenera, sve do Marijana Vajde. Sve to vreme znao je da održi harmonične, skladne odnose unutar njegovih stručnih timova.

Nesumnjivo, pored bavljenja tenisom, vredno je učio jezike. Koliko se zna, Novak Đoković tečno govori bar pet stranih jezika (engleski, francuski, španski, italijanski i nemački). Na tim jezicima ne piše svoje govore ćirilicom, kao neki. Toliko da se zna, samo zbog onoga „koliko jezika govoriš, toliko ljudi vrediš“. I zbog onih, naročito nabeđenih intelektualaca među njima, koji se usuđuju da komentarišu u stilu „dobro on udara tenisku loptu, ali nije obrazovan“.

Nisu se Pešićeva, Šešelj i Kon ni u jednom trenutku upitali hoće li oni sami ikada biti tako dobri profesori sociologije, prava ili medicine.

„Nemoj da radiš ništa, na drugi način, osim strasno“

Đoković je dika i ponos Srbije i vaskolikog Srpstva, uzduž i popreko, od Australije do Kanade i od Aljaske do Ognjene Zemlje.

Negde duboko u sebi Đoković je, sve i da je nije pročitao, pronašao onu Židovu misao: „Nemoj da radiš ništa, na drugi način, osim strasno“.

Strašću koju ima u sebi popeo se na krov sveta, kao broj jedan svetskog tenisa. Sve to u vreme epohe kakvu taj sport nikada pre nije imao, sa toliko izuzetnih igrača, istovremeno.

Svima nama, svojim sunarodnicima, svesno ili ne, poslao je poruku: čoveče, okreni se sebi i pronađi sebe u tome što si za sebe odabrao da radiš i pokušaj da napreduješ ako već ne toliko da budeš prvi, onda makar pronađi svoje mesto među najboljima u svojoj zemlji. Čak i ako ne uspeš, imaćeš čistu savest samo ukoliko si pokušavao.

To je nešto što Pešićeva i Šešelj nisu naučili svoje studente. Ne zato što nisu hteli da ih nauče, već zato što su svoj život utrošili na „umiranje“ u sopstvenom samoljublju eminentnih autoritarnih intelektualaca (pod uslovom da autoritarnost ne kompromituje status ntelektualca).

Uostalom, koliko su bili uspešni u pravljenju stručnih timova, najbolje su nam pokazali njihovi izbori bliskih saradnika i ukupni rezultati njihovih političkih karijera.

Novak Đoković hoće i želi da ostane „svoga tela gospodar“ i tome treba da se pruži svaka podrška.

Lično bih mogao da pristanem da se vakcinišem, ali bih prethodno morao da zahtevam da se potpiše odgovarajući ugovor, prema kojem bi se država obavezala da nadoknadi štetu, ukoliko bi zbog eventualnih nuspojava vakcinisanja, bila prouzrokovana kakva šteta po moje zdravlje.

Inače - ne!

 

Autor je ugledni subotički advokat, publicista i predsednik Uprave Uruženja građana “Slobodan grad”. Dobitnik je Nagarde za životno delo koju dodeljuje redakcija Slobodne Subotice,