Ideje

Dezire Tilinger: Pet naslova u koje vredi izaći u vreme policijskih časova

29-04-2020 18:06

Počela sam intenzivno da razmišljam kojih pet naslova da odaberem, da bi se na kraju odrekla omiljenih i onih koji su ostavili najveći utisak na mene, u korist onih koje sam i sama čitala za vreme „karantina“ ili u mesecima neposredno pre vođena mišlju da ako su meni prijali u ovom periodu možda će još nekome.

Mišel Uelbek, „Serotonin“

Preporučila bih sve naslove ovog autora, ali izdvajam poslednji koji sam čitala, ujedno i najnoviji. U prkos naslovu koji obećava sreću Uelbek kaže: „Tableta je mala, bela, ovalnog oblika, može se prepoloviti... Ne donosi sreću ni u kojem obliku, pa čak ni stvarno olakšanje, njeno delovanje je druge vrste: preobražavajući život u niz formalnosti, ona nam omogućava da sebe dovedemo u zabludu. I tako pomaže ljudim da žive, ili bar da ne umru – jedno izvesno vreme.“ Priča prati, kao i u većini njegovih dela, sredovečnog muškarca (poljoprivrednika) koji je zbunjen, neispunjen, vrlo nesrećan i ogledalo savremenog (francuskog) društva. Podtema je uticaj slobodnog tržišta na poljoprivredu i kritika je na neiskrenu proizvodnju i konzumaciju hrane i drugih supstanci pomešana sa ličnim neuspesima i nemogućnostima našeg junaka da ostvari dublju povezanost sa prijateljima, ženama, prirodom i naposletku sobom. Knjiga za one koji vole da preispituju svoju sreću.

Miljenko Jergović, „Nezemlajski izraz njegovih ruku“

Još jedna knjiga o Gavrilu Principu, istorijskoj figuri koja me fascinira od osnovne škole jer sam uvek verovala da je nemoguće svaliti krivicu Velikog rata na jednu osobu i još kao mala imala sam neodređen osećaj da je Gavrilu načinjena velika nepravda. Nakon „buma“ knjiga na ovu temu 2014. godine ovoj knjizi sam prišla sa rezervom, ali i velikim interesovanjem pošto sam čitajuči Jergovićeve novinske članke uvidela da često zauzima nepopularne stavove. Nisam se prevarila – glavni lik romana nije Gavrilo, nego Sarajevo. Jergović vešto dočarava predratnu, ali i posleratnu atmosferu u Sarajevu, nepostojeće razlike između nas i njih i splet okolnosti koje su dovele do atentata koji je Sarajevo promenio zauvek. „Neka puca luda bosanska mladež! Ako bude pucala možda će u nešto i pogoditi.“ „Nezemaljski izraz njegovih ruku“ jeste prozno-esejistička rekapitulacija i kritika složenog i krhkog kompleksa koja za cilj pre svega ima da objasni razliku između pojmova razlog i povod.

Danilo Kiš, „Mansarda“

„Mansarda“, satirična poema, prvi Kišov roman (uz Psalm 44), u kojem se susreću pesnička imaginacija, ezoterija, boemija, ljubav, postojanje, smrt i svi druge teme koje (bi trebale da?) zanimaju mladog čoveka. Knjiga je ujedno i neka vrsta palete svih tema koje se dublje razviju u Kišovom opusu narednih godina pa onome ko je upoznat samo sa njegovim poznatijim delima može biti dobar uvid u „korene“. Iako se u romanu pominju putovanja, centralno mesto zauzima mansarda, sobičak koji junak deli u potkorvlju sa svojim prijateljem i kolegom Jarcem-Mudrijašem. Mansarda je centar sveta, mesto kontemplacije, i junak sveta van nje, celog šestospratnog sveta do pred sam kraj nije svestan. Ovo je štivo za samoizolaciju u svojoj mansardi, nešto za razmišljanje dok nam svet van nje ponovo ne otvori vrata.

Rolan Bart, „Mitologije“

Knjiga je skup kratkih tekstova koji su objavljivani 50ih godina prošlog veka u časopisu Les Lettres Nouvelles koji tumače medije, pop kulturu i malograđanštinu u 20. veku. Uprkos što je od objavljivanja ovih tekstova prošlo 70 godina, neke od tema su i dalje vrlo sveže i važeće za 21. vek. Ovi eseji su duhoviti: „Misterija Letećih tanjira je u početku bila sasvim zemaljska: pretpostavljalo se da tanjir dolazi iz sovjetske nepoznanice, iz tog sveta koji ima podjednako nejasne namera kao i druga planeta,“; ali i krajnje surova na momente: „Sve ovo zapravo znači da smatramo kako je naša inteligencija toliko pouzdana da priznanjem da nešto ne razume dovodi u potanje jasnoću autora, a ne našeg mozga“. Iako mislim da knjigu treba da pročita svako vrlo sam svesna da je za istu zainteresovan uži krug ljudi i ovo je moj pokušaj da taj krug razbijem, ili makar malo raširim.

Nil Gejman, „Knjiga o groblju“

Za kraj nešto lagano i drugačije svemu prethodnom - priča o jednom sasvim normalnom dečaku Niko Ovensu, koji odrasta na groblju jer ga van istog čeka smrtna opsanost. „Da bi se ovo dete odgajilo, biće potrebno više od ove dve dobre duše – reče Sajlas. – Biće potrebno celo groblje.“ Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, strpljenju, podršci, odrastanju i borbi sa našim monstrumima i duhovima koji nas na tom putu sigurno čekaju – knjiga koja je za mene Mali princ 21. veka, nešto čemu se treba vratiti više puta u životu, nešto što nasmeje i pruža utehu.