Ideje

Skupština ili rijaliti?

03-05-2020 09:38

Potpuno očekivano, Narodna skupština donela je odluku kojom se potvrđuje Odluka o proglašenju vanrednog stanja od petnaestog marta. Ispada da su poslanici bili potpuno nesvesni činjenice da se takva odluka nikako nije mogla osnažiti potvrđivanjem. Ne može se osnažiti nešto što je nezakonito.

Dušan Kliska

Neke stvari uopšte ne gledam na televizijama. Ne gledam, na primer, rijaliti programe. Istina, jednom mi se dogodilo da sam zaspao ispred televizora (u pokušaju da od-gledam „Ćirilicu“ Milomira Marića), pa kad sam se u neko doba noći trgao iza sna, zbog galame, video sam da ide neki rijaliti program u kojem su istovremeno svi govorili. Bolje rečeno, svi su vikali. Moja prva asocijcija toga časa bila je neka sednica Narodne skupštine koju sam ranije gledao.

Takođe dugo, ali baš dugo, nisam gledao prenose zasedanja Narodne skupštine. Sednice Narodne skupštine se, kao što se zna, održavaju i pre i posle podne, pretežno u vreme kada nisam kod kuće, jer određene obaveze obavljam u dvokratnom režimu rada - jedan deo pre, a drugi deo posle podne.

Bilo kako bilo, odviknut od praćenja skupštinskih sednica, iznenadnu priliku da nakon dosta vremena odgledam jednu skupštinsku sednicu, dočekao sam u dobrom raspoloženju i psihički pripremljen za očekivanu odluku skupštine kojom bi, nakon 45 dana, bila potvrđena Odluka o proglašenju vanrednog stanja od petnaestog marta ove godine, jednodušnom voljom trijumvirata Gojković - Vučić - Brnabić.

Ovakvo naknadno „osnaženje“ te neustavne odluke, već smoo najavili u tekstu koji je na sajtu Slobodna Subotica objavljen odmah nakon neustavnog proglašenja vanrednog stanja - kada smo izložili tezu, kako se u konkretnom slučaju, u stvari, radilo o promašenom pokušaju formalizovanja diktature.

Jer, sednica Narodne skupštine (u krnjem sastavu, zbog izostanka ili bojkota dela opozicije) od 28, odnosno 29. aprila, pokazala je upravo punu održivost i rekao bih možda neskromno - čak apsolutnu ispravnost naše teze.

Potpuno očekivano, Narodna skupština donela je odluku kojom se potvrđuje Odluka o proglašenju vanrednog stanja od petnaestog marta. Ispada da su poslanici bili potpuno nesvesni činjenice da se takva odluka nikako nije mogla osnažiti potvrđivanjem. Ne može se osnažiti nešto što je nezakonito. Procedura osnaženja predviđena je, naime, samo za zakonite akte, što ovde nije slučaj. Ova odluka ostala je manljiva usled nedostajućeg obrazloženja, a obrazloženje je, logično, izostalo otuda što je u njenom obrazloženju valjalo izneti razloge zbog kojih sednica Narodne skupštine nije bila ni sazivana, tojest razloge zbog kojih nije čak niti pokušano sazivanje sednice skupštine!

Vladajućoj skupštinskoj većini sve ovo, međutim, uopšte nije bilo važno, te su bez imalo griže savesti, na čelu sa gospođom Gojković, poslušno glasali za odluku kojom se potvrđuje nesumnjivo sporna - neustavna odluka od petnaestog marta.

Ne mogu ovde da se ne prisetim istraživanja američkog psihologa Stenlija Milgrama, sa Univerziteta Jejl, koji je u aspektima socijalne psihologije istraživao spremnost ljudi na poslušnost, pod uticajem autoriteta (ovde čitaj: vođe). Ovo otuda što je debata u skupštini, uključujući izjašnjavanje o predlogu odluke o potvrđivanju nezakonite i neustavne odluke o proglašenju vanrednog stanja, pokazala u najružnijem mogućnom svetlu jednu skoro nestvarnu činjenicu: „naša“ Narodna skupština se pretvorila u običnu sluškinju Vlade!

Stvar je tako dovedena do potpunog apsurda!

Jer, svesno preobrazivši sebe u položaj sluškinje Vlade, na koji se način Narodna skupština de facto odrekla statusa najvišeg organa državne vlasti i svoje kontrolne funkcije, u odnosu na sopstvene organe koji je vode, ali i u odnosu na Vladu koju skupština, saglasno Ustavu, inače bira i imenuje na predlog mandatara za sastav Vlade.

Ovde bismo se, stoga, svi morali upitati: da li nam je potrebna ovakva skupština, ako takvim svojim (ne)radom i propuštanjem dužnog nadzora daje legitimitet diktaturi koja se praktično uvodi na mala vrata, neustavnim proglašenjem vanrednog stanja?

Moramo se, takođe, zapitati i kako je moguće da Ustavni sud, čak i nakon više od 45 dana od neustavnog proglašenja vanrednog stanja, još uvek nije, po hitnoj proceduri, doneo odluku o više inicijativa za ocenu ustavnosti? Upstalom, advokatske komore Srbije i Vojvodine podnele su odgovarajuće zahteve za ocenu ustavnosti sporne odluke.

Zašto je ovo važno?

Važno je zbog toga što, čak i ukoliko jeste bilo razloga da se proglasi vanredno stanje, ono ne može da bude proglašeno na način kako je to petnaestog marta izveo trijumvirat Gojković - Vučić - Brnabić.

Njihova samovolja mora da bude sankcionisana, ne samo u aspektu političke, nego pre svega zakonske odgovornosti. Jer, ukoliko izostane utvrđenje njihove odgovornosti, na primer sa pozivom na odluku Ustavnog suda koja će uslediti kad-tad, ovaj ili bilo koji drugi trojac u budućnosti uradiće to ponovo zato što nema odgovornosti za takva činjenja, jer najviši zakonodavni organ u državi, Narodna skupština, ponizno i snishodljivo služeći Vladi, ne radi svoj posao nadzora nad Vladom, pri čemu čak ne traži i ne insistira na odgovornosti onih koji su krajnje rigidno uzurpirali jednu isključivu nadležnost Narodne skupštine.

Događale su se na ovoj sednici skupštine i neke druge stvari koje su me podsetile na rijaliti programe. Jednako kao što se u onoj rijaliti emisiji govorilo uglas, vređalo, pa čak otišlo korak dalje, predsednica Vlade počela je da postavlja psihijatrijske dijagnoze! Naime, u jednom trenutku reč je dobio opozicioni poslanik Saša Radulović, koji je, nastojeći da argumentuje svoju diskusiju, pokazao pred kamerama kopiju odluke čije je potvrđivanje predloženo skupštini u kojoj zaista nema ranije pomenutog obrazloženja, što je čini nezakonitom, jer je nezakonit svaki akt koji ne sadrži obrazloženje svoga dispozitiva, što je u pravu aksiom.

Ovaj narodni poslanik je pokušao da postavi i pitanje: ko je i na osnovu čega utvrdio da se sednica skupštine nije mogla sazvati, ukazujući, uz pomoć određenih fotografija takođe, da neki predstavnici najviših državnih organa selektivno sprovode sopstvene odluke kojima se ograničava broj lica prilikom okupljanja na istom mestu.

Kada je ovaj poslanik iskoristio svoje vreme za diskusiju, kako to predviđa skupštinski poslovnik, za reč se prva javila predsednica Vlade Ana Brnabić koja, replicirajući, ni jednom rečju nije osporila tačnost bilo kojeg navoda poslanika Radulovića, ali se usudila da kaže kako je „njegovo ludilo napredovalo“, da bi na kraju svoje replike ovoga poslanika savetovala da se „leči“.

Nikada nisam bio narodni poslanik, ali sam, prema ličnom poznavanju dela pravne regulative u vezi sa izborom i položajem narodnih poslanika, oduvek smatrao da se narodni poslanik posebno štiti, makar u zgradi skupštine.

Predsednica skupštine, međutim, uopšte nije reagovala, iako je direktno, po svojoj funkciji, starija od predsednice Vlade jer, skupština bira i imenuje, odnosno opoziva i razrešava Vladu.

Ovde naročito valja imati u vidu da predsednica skupštine ima posebna ovlašćenja, naročito tokom trajanja skupštinske sednice kada uvek mora da uzme u zaštitu svakog napadnutog poslanika - bilo da je iz vladajuće većine ili iz redova opozicije.

Umesto toga, predsedica skupštine pridružila se napadima na poslanika Radulovića, što su učinili još neki narodni poslanici, kao na primer sveznajući dr Vojislav Šešelj koji je, naročito ako zaista jeste opozicioni poslanik kao što tvrdi, morao da stane u odbranu napadnutoga poslanika.

Lično ne pripadam političkoj opciji koju predstavlja grupa građana „Dosta je bilo“, ali se poslaniku Raduloviću mora čestitati na uspehu u jednoj stvari: raskrinkao je prisutne na sednici skupštine, tačnje grupu vladajuće većine i one koji samo glume opoziciju praveći od Narodne skupštine potpunu farsu i rijaliti šou.

Ostaje nam još da sačekamo da Ana Brnabić, samozvana doktorka psihijatrije, svim vođinim neistomišljenicima postavi dijagnozu. Tada ćemo, na osnovu njenih dijagnoza, svi kolektivno u kukavičje gnezdo koje nam toliko brižljivo svija, umesto svih nas zabrinuti Aleksandar Vučić.

Pozvao bih, na kraju, pravu opoziciju, ako postoji, da ne bojkotuju sednice skupštine. Bolje je unutra, jer je tada moguća kakva-takva politička borba. Naročito kada protiv sebe imaju predsednicu Vlade koja, dekoncentrisana, u svojoj diskusiji prizna da su i država i Vlada pandemiju koronavirusa dočekali potpuno nespremni, iako su sa pojavom virusa blagovremeno bili upoznati, ali su ipak sve ignorisali savetujući šoping ture u Italiji.

 

Autor je ugledni subotički advokat, publicista i predsednik Udruženja građana “Slobodan grad”. Dobitnik je Nagrade za životno delo koju dodeljuje redakcija Slobodne Subotice.