Intervju

Ne izlazimo na lokalne izbore u Subotici

21-05-2020 20:01

ĐORĐIJA AKSENTIJEVIĆ, POVERENICA POKRETA SLOBODNIH GRAĐANA

Procenili smo da nemamo dovoljno vremena za izbor pravih kandidata, onih iza kojih bi PSG mogao bezrezervno da stane, kao što ne bi bilo dovoljno vremena ni za njihovo adekvatno predstavljanje. Manje od toga ne bi bilo korektno, ni prema Subotičanima, ni prema samom pokretu

Branko M. Žujović

Đorđija Aksentijević je po obrazovanju pravnica, zaposlena već dve decenije na Ekonomskom fakultetu u Subotici, odbornica u lokalnoj skupštini i žena koja se u jednom trenutku, kao majka, pretvorila u lavicu. Poslednjih godina vodila je najmanje dve životne bitke iz kojih je izašla sa ožiljcima, ali i sa štitom.

Od ovog proleća, Đorđija Aksentijević je poverenica Pokreta slobodnih građana za Suboticu, pa je to povod da sa njom, potpun otvoreno i bez maski, porazgovaramo o mnogim temma, uključujuči i odluku PSG-a da izađe na predstojeće izbore.

Zašto je PSG odlučio da promeni odluku i izađe na izbore?

ĐA: Pokret slobodnih građana je organizacija koja deluje na demokratskim principima, te je i odluka o izlasku na izbore doneta na demokratski način, većinom glasova. Kada se glasalo na istu temu, pre nastupanja vanrednog stanja, odluka za bojkot je doneta vrlo tesno. Sergej je tada svojim glasom prelomio odluku, zbog jedinstva opozicije. Nakon vanrednog stanja, bez jasnog odgovora zagovornika bojkota šta opozicija može dobiti bojkotom, a uz argumente da bi pritisak na vlast bio jači i prisustvo drugačijeg mišljenja vidljivije, da se glas opozicije čuje i u skupštinama na svim nivoima, većina je odlučila da PSG izađe na izbore.

Gde PSG sebe vidi u subotičkom političkom spektru?

ĐA: Pokret slobodnih građana ideološki je u levom centru, te će to biti opredeljenje i u delovanju na lokalu. Borićemo se za ostvarivanje programa našeg pokreta. Pravac u kojem idemo jeste jaka socijalna država i na lokalnom nivou. To je put zaustavljanja pogubnog iseljavanja iz našeg grada. Mislim na subvencije poljoprivrednicima, malim i srednjim preduzećima, ulaganja u zdravstvo, kulturu i obrazovanje, negovanje tolerancije i solidarnosti i borbu protiv korupcije, nepotizma i fašisoidnih ideja i metoda.

Nadamo se korektnom odnosu na lokalnom nivou, ne samo sa ideološki bliskim organizacijama, već sa svim demokratskim opcijama.

Stava sam da bi trenutno najdelotvornije bilo formiranje fronta svih koji su protiv ovog i ovakvog režima na svim nivoima vlasti, pa tako i na lokalnom. Nakon njegovog sloma,u dogovorenom roku, na demokratskim i slobodnim izborima, uz slobodne medije, bez posrednog i neposrednog kupovanja glasova i zastrašivanja, građani Subotice bi mogli da daju glas demokratskoj opciji koja im je zaista najbliža.

Posle poštenih izbora, vlast i opozicija bi u Skupštini grada mogli međusobno da se uvažavaju, a preko govornice da razmenjuju mišljenje u pravcu najboljem za Subotičane, umesto da udarcima ispod pojasa skupljaju jeftine političke poene i narušavaju i svoje i dostojanstvo Skupštine, a time vređaju i one koji su im poverenje ukazali. Ta prilika je, međutim, za predstojeće izbore propuštena.

Pomenuli ste slobodne medije... Mislite li da mediji zaista preko noći mogu da postanu profesionalni i slobodni? Isto se odnosi na političare koji, kako kažete, udaraju ispod pojasa i tako prikupljaju poene.

ĐA: Želim da verujem da će građani, na slobodnim izborima, izabrati za svoje predstavnike one koji neće ni pokušati da korumpiraju medije, jer nismo svi isti, te će samim tim i novinari postati profesionalni. Građani moraju da nauče da kontrolišu izabranu vlast i kazne je čim počne da greši, u protivnom postaju saučesnici.

Ko sve u Subotici čini PSG?

ĐA: Pokret slobodnih građana u Subotici čine njegovi članovi iz našeg grada, a Mađarski pokret je partnerski pokret PSG-a od samog njegovog osnivanja.

Postoji li programski dokument PSG-a za Suboticu?

ĐA: Programski dokument za Suboticu nije još sačinjen, ali pored opštih akata našeg pokreta postoji Program za Vojvodinu.

Šta treba da se uradi kako bi Subotica, da budemo pomalo patetični, povratila stari sjaj?

ĐA: Subotica je grad koji je, kako pesnik kaže, „bacao svetla daleko“, od slobodnog kraljevskog grada, preko jednog od retkih „slobodnih“ gradova devedesetih, u kome SPS nikada nije bio na vlasti, Subotica je bila grad kulture i stvarne multukulturalnosti, te nije ni patetično, ni pretenciozno pričati o njenom nekadašnjem sjaju.

Naš grad je imao Omladinski festival koji je iznedrio najviće zvezde rok i pop muzike u regionu, koji je doprineo da alternativna muzička scena naše države postane prepoznatljiva u Evropi, koji je nekoliko dana u nizu punio Halu sportova i Stadion malih sportova, koji je u svom sastavu imao i festival stripa i dokumentarnog filma. Subotica je imala pozorišnu scenu zbog koje su glumci poput Šerbedžije, Krivokapića, Ljube Tadića, Ane Kostovske, živeli jedno vreme u ovom gradu, a Bitef dovozio svoje gledaoce u Suboticu, na Palić ili na Ludoško jezero, kako bi gledali predstave subotičkog pozorišta u jedinstvenom ambijentu, koje ove lokacije nesumnjivo pružaju, što danas, međutim, više niko ne prepoznaje.

Vraćanju „starog sjaja“ neće pomoći ni nova fontana, ni vašari u centru grda, ni „strani investitori”. Moguće bi ga bilo vratiti ulaganjima u kulturu i obrazovanje, sa kadrovima koji imaju senzibilitet i stručnost da to urade. Gospodin Ljuštura je vrlo lepo rekao da nas u 20. vek nije dovela parna mašina, nego su to učinili kultura i obrazovanje. Za veća materijalna ulaganja su potrebna i veća novčana sredstva. Pored povećanja iznosa iz budžetu grada u ove svrhe, neophodan je aktivniji pristup mogućem projektnom finansiranju. Međutim, dok poklanjanjamo građevinsko zemljište „stranim investitorima“, koji zapošljavaju najeftiniju radnu snagu, dok nekolicina enormno plaćenih menadžera iz tih preduzeća troše svoje zarade van našeg grada, i ne okrenemo se našim poljoprivrednicima, preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima, nećemo imati osnovu da ponovo zasijamo.

Dokle su odmakli Vaši razgovori sa Živkovićevom Novom strankom i Radulovićevim DJB-om o zajedničkom nastupu u Subotici?

ĐA: Pokret slobodnih gađana neće učestvovati na predstojećim lokalnim izborima. Procenili smo da nemamo dovoljno vremena za izbor pravih kandidata za lokalnu skupštinu, odnosno onih iza kojih bi pokret mogao bezrezervno da stane, kao što ne bi bilo dovoljno vremena ni za njihovo adekvatno predstavljanje građanima Subotice. Manje od toga ne bi bilo korektno, ni prema Subotičanima, ni prema PSG-u.

Budući da ste odbornica Pokreta građanske Subotice, očekivalo bi se, nekako prirodno, da ste u predizbornom savezu sa Jeneom Maglaijem. Sami ste malopre pomenuli da je njegov Mađarski pokret partner PSG-a od početka. Maglai, međutim, na izbore ide sa DSS-om, odnosno koalicijom nazvanom “Metla”. Zašto je to tako?

ĐA: Bila sam na listi Pokreta za slobodnu Suboticu, sada Pokreta slobodne Subotice, na prošlim izborima za lokalnu Skupštinu, ali nikada nisam bila član tog pokreta, te nikakva buduća saradnja nije bila podrazumevana, ni garantovana ni s jedne strane. S gospodinom Jeneom sam imala i imam korektan odnos i u slučaju široke koalicije,ž veujem da bi saradnja bila sigurna i uspešna. U ovom i ovakvom trenutku, PSG prvenstveno nastoji da bude prepoznat po svojim programskim i kadrovskim rešenjima i stekne poverenje građana.

Mesec i koji dan uoči izbora, PSG zakupljuje kancelariju u Kumanovskoj ulici u Subotici i najavljuje učešće na izborima. Na FB stranici subotičkog PSG mogu da se vide dve ili tri objave iz maja prošle godine, jedna iz februara i onda ništa do juna 2018. To su mahom prenete vesti i poneko saopštenje iz centrale. Nije bilo lokalnih saopštenja, ni izjava. Da li je PSG u Subotici od Jankovićeve kampanje iz marta 2017. do koliko juče uopšte postojao? Ako jeste, šta je radio?

ĐA: Bila sam vrlo aktivna u predsedničkoj kampanji za Sašu Jankovića, kada je u Subotici ostvarena odlična saradnja između različitih političkih grupacija i dobar rezultat na izborima. Jedan sam od osnivača Pokreta slobodnih građana, ali nisam bila aktivna u organizaciji istog, ni u centrali, ni na lokalu iz zdravstvenih razloga, te nisam u mogućnosti da odgovorim na sva pitanja. Fejsbuk stranica je bila neaktivna, tačno je, razlog mi nije poznat, ali će ovih dana biti aktivirana, a prostor je iznajmljen kako bi PSG počeo s intenzivnijim aktivnostima na lokalu. U prostoru, u Kumanovskoj 21, građani Subotice biće u prilici da daju svoje potpise za republičku i pokrajinsku listu grupe građana “Sergej Trifunović – Pokret slobodnih građana”, a o datumu početka prikupljanja potpisa biće na vreme obavešteni.

Zašto se PSG nije oglašavao o gradonačelnikovom ćutanju o svom imetku u Crnoj Gori, o šamaranju Vladimira Polovine, o fiktivnom zaposlenju Branka Raduna u subotičkoj bolnici, pokušaju izmene tenderske dokumentacije za izgradnju palićke kanalizacije i još desetine drugih, očigledno spornih odluka i poteza Gradske kuće?

ĐA: Nemam informaciju zašto se PSG u Subotici nije oglašavao po pitanju svih navedenih tema, kao i nekih drugih spornih situacija. Nisam bila nadležna, u vreme kada su iste bile aktuelne, da se u ime pokreta istupam, često sam to, međutim, činila u svoje lično ime. Takođe, sigurna sam da izostanak reakcije pokreta nije bio uslovljen sistemom vrednosti, već neorganizovanošću na lokalu.

Kao odbornica ostali ste upamćeni po elokventnim nastupima u gradskoj skupštini, ali i po neizlaženju iz sale sa ostalim kolegama u trenucima kada bi subotički gradonačelnik uzimao reč. Kakav je Vaš lični odnos sa Bogdanom Labanom i da li je Vaše neizlaženje iz sale tokom njegovih obraćanja posledica vaših privatnih odnosa?

ĐA: Zahvaljujem na komplimentu. Trudila sam se da diskutujem o oblastima koje su mi bliske, da pročitam matrijal, a neretko i da se konsultujem sa nekim stručnim za pojedinu tačku dnevnog reda. Često su mi se obraćali i građani s pitanjima, informacijama, molbama, što je za mene lično imalo poseban značaj.

Što se privatnih odnosa s Bogdanom Labanom tiče, oni već jako dugo ne postoje, što nije posledica različitih političkih opredeljenja, već činjenice da su nas životi odavno odveli na različite strane. Poznajem ga iz perioda srednje škole, znam gde je u tom periodu stanovao, koju je muziku slušao, šta je vozio i sećam se da smo se lepo družili. Danas o njemu znam koliko pročitam u medijima. Mislim da u prilog tome govori i činjenica da je njegova sestra, koja je njegova bliska saradnica u stranci, kao i u gradskoj administraciji, učinila sve da oteža već vrlo tešku situaciju u kojoj smo se našle moja teško bolesna ćerka i ja, bez ikakve naše krivice.

Nisam izlazila iz sale za sednica, kada govori gradonačelnik, jer nisam pristalica performansa tog tipa, niti sam videla efekat istog, a poštujem i dostojanstvo skupštine i svoj lični integritet. Verujem da ćete se saglasiti i Vi i Vaši čitaoci koji me znaju, da to ne bi ličilo na mene.

Dodaću i to, da to nije jedini put da sam bila drugačijeg stava u odnosu na stav većine u odborničkoj grupi kojoj pripadam. Primera radi, podržala sam predlog za postavljanje spomenika Matiji Korvinu, kao donaciju Lajoša Čakanja gradu, za razliku od ostalih odbornika naše odborničke grupe.

Jeste li pročitali doktorat Bogdana Labana i šta mislite o tom doktoratu?

ĐA: Nisam pročitala doktorat Bogdana Labana, a nisam imala priliku ni da čujem prijavu teme za tu disertaciju, jer nije doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Subotici, gde sam zaposlena.

Kakvo je Vaše viđenje incidenta Laban – Polovina danas, nakon bezmalo tri godine?

ĐA: Nepoznati su mi uzroci i razlozi koji su doveli do pomenutog incidenta, što nije ni presudno, ali sam sigurna da je svaki misleći i pristojan čovek, koji je pogledao snimak, takav rečnik i postupanje ocenio kao neprimerene i nedopustive, posebno za nosioca javne vlasti. Ta ocena, verujem, da je ista bila pre tri godine, danas, a da se neće promeniti ni u budućnosti. Koliko se sećam gradonačelnik je i sam priznao svoju grešku i javno se izvinio, a pomenuti inkriminisani događaj je dobio i epilog pred pravosudnim organima, izostala je „samo“ politička odgovornost, što nedvosmisleno ukazuje i na karakter stranke koja je na vlasti i njenih članova.

Eventualno eliminisanje jednog pipka hobotnice (Jutke, Labana, gradonačelnika Požege koji je javno izjavio da majke treba da ubiju svoju bolesnu decu...), neće zaustaviti istu, čija je glava Aleksandar Vučić.

Prošli ste ličnu porodičnu Golgotu. Vaša ćerka pretrpela je vršnjačko nasilje u specifičnim okolnostima svog zdravstvenog stanja. Kako Vam sada, sa vremenske razdaljine od nekoliko godina, izgleda čitav taj slučaj? Jeste li pronašli makar utešno zadovoljenje pravde?

ĐA: Naš najveći problem nije bilo samo vršnjačko nasilje, več nereagovanje nadležnih u skoli, a potom u gradu i pokrajini. Socijalno nasilje grupe vršnjakinja, na čelu s direktorovom ćerkom, moglo je da bude prekinuto u prvom mesecu, kada sam ga prijavila. Reakcija škole je, međutim, u prvo vreme potpuno izostala. Kasnije je bila neprimerena. Nasilje je trajalo pet meseci i bivalo sve surovije. Zaustavljeno je tek nakon što je informacija dospela u javnost. Tada je počeo novi krug pakla, odmazda, diskriminacija škole prema zlostavljanoj učenici, zaštita „njihovog“ direktora od strane grada i pokrajine, maltretiranje mene kao majke, nezakonito i neosnovano preispitivanje mog roditeljskog prava.

Utvrđeno je, nakon tri godine, postojanje vršnjačkog nasilja trećeg stepena, diskriminacija škole prema učenici na osnovu bolesti, propusti u radu Sekretarijata za društvene delatnosti Grada Subotice kojem je u nalogu mera predložena i edukacija, a ja sam dobila napismeno da je moje dete kod mene u idealnim uslovima za odrastanje.

Direktor škole više ne radi u prosveti, ni psiholog u toj školi, sekretarka nadležnog sekretarijata ostaće netaknuta na svom mestu dok je SNS na vlasti, tužilaštvo je dozvolilo da zastari mogućnost pokretanja prekršajnog postupka, zastariće verovatno i krivični postupak, iako je grupa ljudi, međusobno povezanih, dovela dete s teškom bolešću i invaliditetom od sto odsto na rub samoubistva. Parnični postupak za naknadu štete nisam želela da pokrećem, niti postupke pred međunarodnim organima. Moje dete nakon toga više nije isto, a ja se još uvek borim s teškom bolešću.

Pravo i pravda su u Srbiji su sve dalje jedno od drugog, društvo je podeljeno na kastu koja je u vlasti i ostale, prvi imaju sve privilegije, drugima se uskraćuju i osnovna prava.

Zaposleni ste na Ekonomskom fakultetu. U kakvom je stanju danas EF i kakva mu je budućnost?

ĐA: Zaposlena sam već blizu dvadeset godina na radnom mestu sekretara Ekonomskog fakulteta u Subotici, pravnica sam po struci. Vlasti su se smenjivale, a samo su pojedinci iz ove vlasti pokušavali da izvrše pritisak i sklone me s radnog mesta koje i volim i rezultati govore, uspešno obavljam sve ove godine.

Fakultet je uspeo da zaustavi trend pada broja studenata, nasleđen iz perioda mandata prethodnog dekana, nastava je modernizovana, kriterijumi izbalansirani, nastavnički kadar podmlađen, sveden je broj zaposlenih na potrebnu meru, bez otpuštanja, odlaskom u penziju onih s navršenih 65 godina i bez novog zapošljavanja.

Još uvek, međutim, ne postoji interesovanje za ekonomiju nigde u regionu kakvo je u zlatno doba Ekonomskih fakulteta postojalo. Problem, s kojim se dodatno suočavamo, jeste izbor studenata da studiranju u Novom Sadu, što nije do samog fakulteta, jer isti nastavnici, po istim programima, izvode nastavu na obe lokacije, a infrastrukturne uslove nudimo bolje u Subotici, već upravo do pomenutog gubitka „sjaja“ ovog grada koji ste pomenuli. Neophodna bi bilo zajedničko delanje, pre svega fakulteta i uprave grada, ali i pokrajine, da se studenti vrate na ovu lokaciju, što je u interesu svih pomenutih subjekata.

Šta biste sugrađanima preporučili kao plemenito, mudro ili samo kao lepo?

ĐA: Ne bih da zvučim pretenciozno s porukama, možda samo – iskoristite dan, prigrlite ono što vas čini srećnim, jer nove prilike ne stižu kao gradski autobusi, svakih petnaest minuta. Najgore je prekasno.

Šta Vas ispunjava i čini srećnom?

ĐA: Lako me je učiniti srećnom, posebno je to lako mojim ćerkama, od kojih me svaki pozitivan impuls vine u nebesa. Raduje me susret sa dobrim ljudima, inteligentnim, obrazovanim, interesantnim, talentovanim, pa makar ih srela sano u knjizi ili na filmu. Uživam u moru, mirisima i bojama Mediterana, Istri, mojim biljčicama na terasi, u lepom.

Gane me nenadana pažnja, kao kada je konobar ostavljao na stolu, svaki dan, sitnicu za moju devojčicu, jer je primetio da ne može da se igra s decom ili kada me je vlasnik luna-parka ubedio da uđem u lavirinint s detetom koje ne može samo, iako je naša zajednička kilaža daleko premašivala najveću dozvoljenu, uz komentar da je bolje da se slomi pod nama, neko pod nekim obesnim klincem koji divlja, a štete se ionako dešavaju.

Bila sam srećna i kada je oznojeni i vremešni konobar u Rovinju, nakon što sam ga srčano upozorila da mu beži otmeni engleski par koji je napravio ogroman ceh, a on ih uhvatio, namerno glasno mi se zahvalio, pred prepunim restoranom, rečima: “Govorio sam ja uvek, a sada su mogli da vide i ostali, da nas stranci pljačkaju, a da su nam Srbi pomagali i da bi to uradili opet!”.