Intervju

'I am on your side'

18-10-2018 20:27

ĐORĐE KUBURIĆ

Iako smo grad prepun kreativnih i pametnih ljudi, mislim da Subotica ne bi bila u stanju da osnuje, održi i uopšte izdrži osnivanje kakvog novog kniževnost časopisa

Branko M. Žujović

Đorđa Kuburića mnoge generacije subotičkih đaka znaju kao profesora srpskog jezika, a sladokusci pisane reči poznaju ga i kao književnika, te istrajnog voditelja književnih razgovora u "Krupari". Ovo je njegovo slovo o nama.

Književne večeri koje priređujete u "Krupari", u Bačkom Dušanovu kontinuitetom i kvalitetom  čuvaju obraz Subotici. Odavno nemamo "Otvorenu knjigu", izdavaštvo u gradu je obamrlo, ako ne i zamrlo, gostovanja su retka i sporadična... Otkud "Krupara" kao alternativa?

ĐK: Prvo, hoću da naglasim da “Krupara” nije alternativa, već posve osobena institucija,  bez ambicija da čuva obraz  Subotici. Kao takva, apsolutno je endemska pojava na književnoj sceni Srbije. Prepoznatljivost i ekskluzivnost “Krupare” određena je činjenicom da se - odgovorno tvrdim - jedna od najznamenitijih literarnih tribina u zemlji upričava u nevelikom selu, ali u začudnom ambijentu samog kompleksa “Krupare”, etabliranog od strane njenog vlasnika, doktora Luke Anđelića,  mog  prijatelja, koji mi je predložio, pre bezmalo deset godina, da tamo organizujem i vodim književne večeri. Od februara godine 2010, pa do sada., ugostili smo devedesetak značajnih pisca. Planirano je da se ovog leta pokrene ambiciozna knježevno-prevodilačka kolonija (u saradnji sa Srpskim književnim društvom), ali od toga se, za sada, odustalo, usled izvesnih nepovoljnih i neočekivanih finansijskih i logističkih okolnosti. No, to će zasigurno , do sledeće godine, biti rešeno.

Ovo je prilika da napravimo makar letimičan uvid u spisak gostiju sa kojima ste razgovarali. Koga je sve Dušanovo ugostilo?

ĐK: Mnogi dobri pisci iz Srbije, njenog okruženja, pa i belog sveta, bili su “Krupari”. I svi su bezrezervno u svojim prtljazima poneli sjajne utiske. Ne bih sad da nabrajam. Pomenuću tek nekoliko imena: Slobodan Šnajder, Dragan Velikić, Dragan Jovanovič Dannilov, Pero Zubac, Svetislav Basara, Zoran Ćirić, Milisav Savić, Peca Popović... Tu su, naravno, svi značajni  subotički pisci: Slobodan Vladušić, Oto Tolnai, Boško Krstić, Marija Šimoković, Milovan Miković, Darko Kovačević.

Kako izgleda idealna kulturna scena Subotice u vašoj privatnoj utopiji?

ĐK: Kulturna scena Subotice jeste nešto čega nema, niti ga je bilo, niti će ga biti. Nema te utopije koja bi tu mogla išta suvislo da kaže.

Dolazimo do fenomena skrivanja politike iza stvarlaca. U gradu smo, čini mi se, najpre imali fetišizaciju Danila Kiša i ta stvar se, prirodno, raspala. Posle smo imali još gori "odgovor" sa pokušajem instalacije Brane Crnčevića, ni krivog ni dužnog, kao književne paradigme u gradu, što je takođe bilo kuso...

ĐK: Ne vidim ovde nikakvu relevantnu povezanost ova dva pisca. Uličarska estetika me ne zanima. A zar je Kiš fetišizovan u Subotici? Ne bih rekao. O toj temi ponajbolje je pisao naš sugrađanin Boško Krstić, a o tome je natuknuo i Teofil Pančič: Potraga za Ulicom divljih kestenova neobičan je spoj esejističkog, istraživačkog, narativnog, dokumentarističkog; i u svakom "sloju" svog teksta podsticajna i otkrivalačka. Po(t)kazujući Duh Palanke kao univerzalnu kategoriju, Boško Krstić produktivno, ne-idolatrijski ispituje rubna, crossover esejistička područja kakvim se Lenji Duhovi našeg jezika isuviše retko bave, usput ispisujući i s ukusom "pritajene" retke pomalo prekorne, kritičke ljubavi prema svom (tako dekadentno, uspavano lepom...) Gradu. Gradu koji ništa nije "dao" "svom" najvećem piscu, jer pisci se, zapravo, rađaju i stvaraju sami, retroaktivno darujući smisao, oblikujući i definišući pravi, zapretani identitet svojim, bilo "slučajnim" ili sudbinski važnim Gradovima”. Što se Brane tiče, sklon sam da se ponadam kako je ulicu dobio kao značajan pisac, a ne kao “nacionalista”, kako je, od nekih, prozvan. A Kiš nema ulicu. Jerbo je neko nekom iz komisije došanuo da je Danilo plagijator. Da ne podsećam na skandal oko dodele nagrade Pro Urbe Radomiru Konstantinoviću. A Počasni građanin Subotice je Matija Bećković, koji sa Suboticom veze nema.

Šta mislite o ideji da se u Subotici osnuje književni časopis? Ima li grad uopšte potencija za tako nešto? Mislim na stvaralački potencijal...

ĐK: Ne znam šta da  kažem. Decenijama je izlazila “Rukovet”, koja se ugasila tiho, kao sveća.  To, da je “Rukovet” ukinuta, smatram prvorazrednim skanalom. Ugašen je jedan dobri duh – možda ne u svakom izdanju prvorazredan - ali časopis koji je prilježno spajao lokalno i globalno. A Subotica, iako je to grad prepun kreativnih i pametnih ljudi, mislim da ne bi bila u stanju da osnuje, održi i izdrži osnivanje kakvog novog kniževnost časopisa. Paradoksalno, ali tako je.

Šta je danas kulturni koncept grada? Preovladava li u tom konceptu roštiljski dim ili je nešto drugo po sredi?

ĐK: Nema kulturnog koncepta grada. Roštiljski dim volim da mirišem u svojoj avliji, u dvorištima prijatelja ili kod "Batesa" i na još nekm mestima. A u lokalnoj kulturnoj politici – kojekude – i jedni i drugi baštinici su njenog posvemašnijeg sunovrata.

Šta mislite o pokušaju stvaralaca i poslenika kulture da u organizaciji Slobodne Subotice i Udruženja građana "Slobodan grad" skrenu pažnju na stanje onoga što nazivamo kulturom u našem gradu?

ĐK: Slobodna Subotica i Slobodan grad jesu inicijative koje su neophodne, kao “Odbrana našeg grada”, kako glasi naslov zbirke velikog pesnika Miodraga Pavloića. I am on your side.