Intervju

Siromašan narod nije lako prosvećivati

23-10-2018 12:48

ILIJA MRKIĆ

 

 

Ubrzo posle 5. oktobra shvatili smo da je bavljenje politikom uglavnom ambicija likova kojima je lični uspeh daleko ispred opštih interesa

Branko M. Žujović

Sagovornik Slobodne Subotice, Ilija Mrkić, rođen je 1928. godine u Vilksberiju, u Pensilvaniji. Sin je dobrovoljca u Prvom svetskom ratu. Radni vek proveo je kao profesor srpske književnosti i jezika u Medicinskoj i Muzičkoj školi.

Generacije učenika pamte ga kao vrsnog predavača, a šira gradska javnost kao promišljenog, odmerenog, ponekad opširnog, ali argumentovanog javnog delatnika.

Profesor Mrkić bio je prvi predsednik tadašnjeg Opštinskog odbora Demokratske stranke. Do njegovog angažovanja, subotičko povereništvo DS bilo je tinjajući politički plamičak. Ljudi koje je Mrkić okupio stvorili su zajedno sa njim subotički DS, ali su potom ostali bez njega.

Evo zašto.

Kako je u Subotici osnovan odbor Demokratske stranke?

IM: Kada sam odlučio da se politički angažujem, kao član neke tek formirane stranke, i tako prekinem neku vrstu malograđanske uzdržanosti, učlanio sam se krajem 1990. godine u Demokratsku stranku. Program ove stranke jedino je tada bio blizak mojim političkim uverenjima, a grupa inteletktualaca koja je osnovala DS  uveravala me je da se radi o ozbiljnoj političkoj partiji. U to vreme na čelu ogranka u Subotici bio je gospodin Geza Vukov. Ni danas mi nije poznat pravi razlog zbog kojeg su članovi tek formirane podružnice izgubili svaki interes za političku aktivnost. Spisak sa njihovim imenima našao sam u kancelariji stranke koja se nalazila na Otvorenom univerzitetu. Sa Gezom sam prisustvovao zajedničkim sastancima ostalih političkih opozicionih stranaka koji su se održavali u Gradskoj kući. Odnosi među strankama bili su sasvim politički korektni. Mislim da je razlog tome bio to što smo se poznavali od ranije.

Iz Beograda je često dolazio Slobodan Gavrilović, potpredsednik DS, nastojeći da nam pomogne savetima, s obzirom da nije bilo dovoljno članova za formiranje odbora u Subotici. U to vreme građani nisu pokaziovali interesovanje da se učlanjuju u nove političke stranke. U jednom kasnijem saopštenju, koje su objavile „Subotičke novine“, napisao sam da je tipično za naše sugrađane da samo prate politička zbivanja, uvereni da na njih ne mogu uticati, a nikad nije kasno da se priključe onima koji – dođu na vlast.

U kontaktu sa bivšim članovima uspeo sam da neke od njih ubedim da se vrate. U međuvremenu, u stranku je došao  Saša Vučinić, momak kojeg do tada nisam poznavao. Jedne večeri dok smo Saša i ja lepili plakate u blizini Gradske bolnice, prišao nam je nepoznati mladić. Obradovan onim što radimo, poželeo je da nam se pridruži. Bio je to Boris Cupić. U to vreme je došao Rajko Kovač i još nekoliko mladih ljudi. Konačno smo uspeli da okupimo dovoljan  broj članova, koliko je, po Statutu stranke, trebalo za formiranje odbora. Osnivačku skupštinu Opštinskog odbora DS u Subotici održali smo 11. aprila 1997. u prisustvu dva člana Glavnog odbora. Tada sam izabran za predsednika Odbora.

Kako ste došli na čelo odbora?

IM: Budući da sam ja do tada bio najaktivniji i po stažu najstariji  član, smatrali su, verovatno, da je to bio dobar izbor.

Sa kojim ste se izazovima suočavali u vreme dok ste vodili subotički odbor demokrata?

IM: Najvažniji zadatak odbora u Subotici bio je da pridobijemo što više građana za političke stavove naše stranke. Kao što sam rekao, bilo je to vreme kada su Subotičani bili veoma oprezni pri uključivanju u politički život. „Subotičke novine“ i Radio Subotica pokazali su u to vreme dobru volju da nam pomognu. Uvek su, bez ikakvih uslovljavanja i skraćivanja, objavljivali saopštenja koja smo upućivali građanima Subotice.

Jeste li se plašili?

IM: Aktuelna vlast, opštinska i republička, u to vreme kao da nije obraćala pažnju na naš rad. Dakle, ni pritisaka, pa prema tome ni razloga za bilo kakav strah, nije bilo.

Kako je tada funkcionisao odbor demokrata?

IM: S obzirom da sam u to vreme već bio penzioner, a Saša još nije bio zaposlen, doslovno smo sve vreme provodili u kancelariji stranke. Boris Cupać, koga smo izabrali za sekretara, sve vreme je, posle svojih radnih obaveza, provodio u stranci. Ostali članovi odbora uvek su bili spremni da u svom slobodnom vremenu dođu na sastanke. U to vreme najbolje smo sarađivali sa odborom SPO-a na čijem je čelu tada bio Đura Vucelić. Moram reći i to da smo u to vreme imali iskrenu podršku Saveza građana Subotice, najiskusnije i najbolje organizovane građanske stranke, i dobijali  korisne savete od prof. dr Boška Kovačevića.

Ko su Vaši najdarovitiji politički đaci i šta ste od njih očekivali?

IM: Budući da nisam imao ambicije „političkog učitelja“, zajedno smo sticali iskustvo u radu i iskreno sarađivali.

Šta najupečatljivije okupira Vaše pamćenje kada je Zoran Đinđić u pitanju?

IM: Zoran je od svih nas, s puno razloga, bio izuzetno uvažavan. Sa velikom pažnjom pratili smo njegov rad i uvek prisustvovali zborovima na kojima je on govorio u Subotici i susednim gradovima. Građani su voleli da ga slušaju, ali se sticao utisak da za dugo nisu prepoznavali u njemu jedinstvenog političara po darovitosti, obrazovanju i, na kraju, po nekoj ljudskoj jednostavnosti i nenametljivosti. Tek posle njegovog mučkog ubistva, veliki broj građana spontano je izrazio na veoma impresivan način tugu, ne samo u Beogradu, već i u Subotici i ostalim većim mestima u Srbiji. I danas pamtim koliko je velik broj meni nepoznatih osoba dolazio u prostorije stranke da izraze saučešće. Bili su veoma potreseni. Mnogi su, to smo kasnije videli, ušli samo u dvorište i pred ulaznim vratima ostavili cveće i zapaljene sveće. Knjiga utisaka bila je prepuna dirljivih izraza iskrenog saučešća. Ljudi su osetili da su izgubili izuzetnog čoveka.

Već 5. oktobra niste bili u centru političke pažnje. Kao kandidati za savezne poslanike DOS-a pojavljuju se Bajić i Vučinić. Šta se dogodilo tada?

IM: S obzirom da sam bio penzioner, tada nije bilo razumno pokazivati bilo kakve političke ambicije. Smatrao sam da treba u tome podržati mlađe ljude. Što se tiče kandidature Mirka Bajića, o tome je ovde suvišno govoriti. Međutim, treba reći da smo veoma brzo shvatili da je bavljenje politikom uglavnom ambicija likova kojima je lični uspeh daleko ispred opštih interesa.

Kada ste se povukli i zašto?

IM: Po nekoj ličnoj vokaciji uvek sam bio kritičar. Ako ste takvi, neizbežno izoštrite svoje kritičke opservacije i lako prepoznajete folirante i one čiji su lični i grupni interesi uvek na prvom mestu. Zdravlje i godine su učinile da se manje angažujem. Danas, kao i na početku, mislim da je Demokratska stranka, po svom programu i ciljevima, jedina politička partija koja nas svojim idejama i programom, borbom za pravnu i demokratsku državu, socijalnu pravdu i jednake šanse za sve ljude, bez obzira na nacionalnu pripadnost, veru i rasu građana, može odvesti u bolju budućnost.

U kom pravcu je 5. oktobar trebalo da ode?

IM: Opozicione stranke koje su 5. oktobra učestvovale u rušenju autokratskog režima Slobodana Miloševića nisu imale zajedničke ciljeve. O mnogim stvarima koje je trebalo menjati imali su različite stavove. Koalicija nije mogla da funkcioniše jer su pogledi na budućnost Srbije bili različiti. Na mnogim mestima su nam nedostajali bolji ljudi.

Kako Vam se čini DS u Subotici nakon 5. oktobra i kasnije, sve do danas?

IM: Veoma rano pojavile su se razlike u stavovima i u pojedinim pitanjima koja su se ticala rada DS u Subotici. Veoma brzo sam postao unutrašnja opozicija. Kao i u svakodnevnom životu i u politici DS lični interesi bili su najjači motiv i pokretač mladih i ambicioznih ljudi. Budući da takva politika ne daje rezultate koje očekuje običan čovek, DS je vremenom izgubila ugled i poziciju koju je bila s dosta muke stekla. Razume se da je u velikoj meri tome doprinela i politička propaganda stranaka koje su, zahvaljujući demagogiji i uvek latentnom nacionalizmu, u narodu ubrzale smenu vlasti. Siromašan i neprosvećen narod, kao i uvek, postaje lak plen političkim manipulatorima.

Kako Srbija može da prevlada izazov koji je pred nju stavila partitokratija, formirana u celosti nakon 5. oktobra?

IM: Siromašan narod nije lako prosvećivati. Vaspitanje stečeno u porodici bitno je za izgradnju karaktera pojedinca i njegovog pogleda na svet. Dakle, ekonomski položaj porodice, dobre škole i zdrava zajednica jedino mogu uspešno doprinositi stvaranju ljudskog dostojanstva i kritičke misli. Taj uslov prosečna porodica u Srbiji danas teško može da ostvari.

Negde, veoma davno, pročitao sam jednu zanimljivu i, mislim, istinitu konstataciju koja se odnosi na ljude u politici: „Prvorazredni biraju drugorazredne, drugorazredni biraju trećerazredne, a samo najbolji biraju bolje od sebe“. Nama se to i danas dešava u politici!

Posle gotovo dve decenije od istorijskog događanja 5. oktobra 2000. godine, nisam još čuo prihvatljivo objašnjenje zašto se nisu ostvarila realna očekivanja osvešćenog i hrabrog dela srpskog društva, da Srbija postane slobodna i demokratska država. Vreme će, nadam se, i neki  ljudi koji jasnije i dalje vide, dati odgovor na ovo pitanje!