Priče

13. novembar

13-11-2018 14:20

Koliko nam stogodišnjica, zapravo, vredi ako se danas povinujemo skorojevićima koji se greju na požaru zajedničke kuće?

Branko M. Žujović

Kada je otišao u penziju, vojvoda Stepa Stepanović, pobednik sa Cera i Solunskog fronta, od države je zatražio samo svoju staru kobilu Vilu. Nije želeo da dozvoli da je ustrele zbog starosti.

Jedan od najvećih vojskovođa 20. veka pod stare dane hteo je da brine o svojoj izmučenoj frontovskoj kobili. Bilo je i tada onih koju su smatrali da je Stepa, premda je bio briljantni strateg i legendarni komandant, potpuno izlapeo.

Ali, stari vojvoda je bio uporan. Dobio je Vilu.

Osim dela porodične kuće u Kumodražu kod Beograda, gde su mu živela braća, zemljodelci, vojvoda Stepa nije posedovao drugu imovinu. Odbivši sa gađenjem nuđene privilegije, koje je prezirao, po penzionisanju je živeo u kući svog tasta Veselina Milanovića u Čačku. Ne u Beogradu.

Ostalo je zapamćeno da je svog poštara, koji mu je dve godine po proboju Solunskog fronta doneo prvu penziju, ispratio rečima: "Mangupi! Mangupi hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka makar prepolove penziju, šta bih ja s tolikim parama?".

Na isti način su živele, razmišljale i postupale sve ostale srpske vojvode iz Prvog svetskog rata, čak i Petar Bojović kog su omladinci nove vlasti 1945. prebili kao psa na ulici, nakon čega je ubrzo umro.

Kralj Petar I Karađorđević preminuo je u vojničkoj uniformi na običnom metalnom krevetu. Milunka Savić je preskromno živela u svojoj kućici na Voždovcu i nije očajavala.

Ova po svemu posebna žena je posle demobilizacije 1920. godine 16 noći spavala kao beskućnik u beogradskom Prokopu, gde danas teškom mukom pokušavaju da zapate beogradsku železničku stanicu. Iako je živela preskromno, uz svoju ćerku Milenu othranila je još tri usvojene devojčice: Milku pronađenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju koja joj je bila sestra od ujaka i Zorku koju je uzela iz sirotišta u Dalmaciji.

Milunka Savić, heroina Velikog rata i čistačica u miru, odbila je ponosno ponuđenu francusku vojnu penziju i prseljenje u tu zemlju. Ostala je da do penzije, koju je dobila tek 1945. godine, čisti Hipotekarnu banku u Beogradu.

Umrla je štrikajući u malom stanu u naselju Braća Jerković.

Heroj nije heroj ako nije skroman. Razmetljivac po definiciji ne može da bude junak.

Pogledajmo, stoga, ko se to danas formalno, u ime svih nas, klanja senima i istorijskoj ulozi heroja, a živi bahato,korumpirano i razmetljivo?

Da su Stepa Stepanović i Milunka Savić danas sa nama, izvan konteksta svoje istorijske uloge, u ljubičastom rijalitiju zvanom Srbija ne bi bili više od para "budala".

Kako bi Srbija pred Kumanovom, na Bregalnici, Ceru, Mačkovom Kamenu, Kolubari, na Kajmakčalanu i na Solunskom frontu uopšte prošla da su je predvodili kaišari, kako se tada govorilo, i beskičmenjaci bez ijednog postojanog uverenja?

Koliko nam današnja stogodišnjica ulaska srpske vojske u Suboticu vredi, ako dozvolimo da jedna od tekovina oslobođenja postane servilnost skorojevićima koji se greju na požaru zajedničke kuće?

Suština obeležavanja stogodišnjice nije formalno okupljanje pedesetak "Srba i Bunjevaca", nego naša ukupna dostojnost epskog pregnuća načinjenog u Prvom svetskom ratu. Ne možemo više da se ponašamo kao da je 1918. godina, gazi nas vreme kao što je pregazilo dekadentnu vešticu Austro-Ugarsku koju neznalice danas veličaju.

Šta činimo da osvojimo sopstveni "Kajmakčalan", osim što malaksalo dopuštamo da nam partitokratija razara državno tkivo i usput polaže vence gde proceni da joj odgovara, ponašajuči se dijametralno suprotno od heroja koje s razlogom pamtimo?