Tramvaj

London po Vordsvortu ili Blejku

23-11-2018 10:07

SUBOTIČANI U INOSTRANSTVU

Suboticu ne krase istorija ili veličina, odnosno važnost jednog Londona, ali joj treba dati šansu i sagledati je iz više uglova, pre nego što se odlučimo na posao u inostranstvu...

Siniša Nimčević

Pre oko 4 godine na nagovor prijatelja odlučio sam da se oprobam u Londonu. Išao sam na "gotov posao" i to u IT sektoru. Dakle, greške nije moglo da bude.

Svakodnevno smo bombardovani pričama o tome kako je trava uvek zelenija sa druge strane i da, uostalom, nigde nije gore nego kod nas, te da čovek "nema šta da izgubi".

Prvi šok u velikom gradu bio je veličina stambenog prostora i kultura življenja. Naime, nije zgoreg živeti u deljenom smeštaju, gde su krevet i soba, ili pola sobe, u nekoj neznatnoj kvadraturi, dok toalet, kupatilo, kuhinja i/ili dnevna soba bivaju komunalni prostor koji delite sa jednom do desetak osoba, sa kojima se sporazumevate na jednom ili nijednom zajedničkom jeziku, premda čak ni zajedničko poreklo nije uvek recept za uspeh.

Naravno, prvi koraci su prvi koraci, kao i uvek, teški, tromi, neprijatni. Zbog takozvane "hausing" krize u Londonu, cene najma pristojnih stanova, od recimo tridesetak kvadrata, na dvadesetak minuta vozom ili podzemnom železnicom do centra, počinju od 1.100 funti mesečno. Što bliže centru i prostranije, to skuplje.

Posebna kuhinja ili više od jedne sobe nisu ni dalje zagarantovani, ali ostavljam prostor tuđem ličnom iskustvu. Postoje slučajevi u kojima su ljudi nalazili razne smeštaje i postizali drugačije dogovore. Verujem da su možda prolazili povoljnije od navedenog.

U cenu stana ne uključujem struju, taksu za rad mesne zajednice ("Council Tax") i ostale troškove koji, opet, u zavisnosti od mnoštva faktora mogu da budu 200 i više funti. O neverovatnim cenama od više stotina hiljada funti za vrlo male stanove i još manje kuće na lošim lokacijama bih mogao da napišem poseban tekst.

Nakon smeštaja, na posao je trebalo nekako i stići. Imao sam veliku sreću što mi je prvi posao bio na izuzetno dobroj lokaciji! Mogao sam da uzmem autobus blizu stana, da bih stigao na železničku stanicu odakle sam imao prilično redovne vozove kojima bih stigao za 15 do 20 minuta do centra. Do kancelarije sam stizao kratkom šetnjom od stanice.

Od vrata do vrata sam postizao, za Engleze skoro neverovatno vreme, od svega 45 minuta. Zadovoljstvo mesečne karte me je koštalo 220 funti.

U tom početnom periodu bili su česti štrajkovi i zastoji, zbog previranja unutar železničke službe, pa bi vreme od 45 minuta putovanja nekoliko puta bilo probijeno do sat vremena, a jednom čak do tri sata, zbog "neidentifikovanog čoveka na šinima" na jednoj od stanica koja se nalazila na ukrštanju svih linija ka južnom delu Londona.

Budući da se u Engleskoj ne ceni mnogo bilo kakvo pređašnje iskustvo izvan Engleske, napominjem to iz ličnog, anegdotalnog iskustva, moj posao je bio nadasve početnički, što se odrazilo i na platu. Nije pomoglo ni što sam nakon nekoliko administrativnih grešaka više od mesec dana čekao na prvu isplatu, sve dok nisam besno otišao do računovođe i zahtevao isplatu isti dan.

Nakon ovoga sam ubrzo prešao u novu firmu. Tržište posla je naravno živo. I u ovoj firmi imao sam negativna iskustva sa administracijom. Određene stvari su mi obećavane, a nikada nisu bile ispunjene.

Živo tržište rada ume da potceni i poslodavca i zaposlenog, iako je uglavnom sa moje tačke gledišta pozitivno. Put napretka je jasan, ali kada proračunamo vreme provedeno na poslu i na putu, ostajalo mi je slobodno vreme od pola osam do deset uveče koje bih jedino koristio za lično usavršavanje. Fer, ali iscrpljujuće i neophodno za neki bolji život.

Da ne pominjem da sam u jednoj firmi optimistično pristao na ponudu i put na posao koji se sastojao od busa, voza i dve linije podzemne železnice. Londonski metro je, premda brz, leti prevruć, a prilično je topao i zimi. To put na posao čini izuzetno neprijatnim, budući da su gužve svakodnevno takve da se pre ulaska u vagon mora odlučiti da li ćemo imati jednu ruku podignutu sa telefonom nabijenim u lice ili prosto ga pregurati u plafon vagona.

Moram dodati da sam u trećoj (i poslednjoj) firmi naišao na izuzetno korektan tretman, pogotovo na kraju, doduše sa povremenim "problemima" koju nisu vredni pomena. Za svaki departman se putem tombole dodeljivao određen broj "nagradnih milja", odnosno besplatan let do određene daljine, pa sam prve godine dobio glavnu nagradu i otišao sa verenicom na Karibe. Da, Karibi manje više jesu kao na reklami!

Nakon što sam konačno bio, kako-tako zadovoljan poslom i putem do radnog mesta (maksimum sat vremena od vrata do vrata, dakle, ustajanje do pola osam i povratak kući u sedam uveče uz, recimo, natprosečnu platu prema zvaničnim podacima o Londonu) mogao sam da se okrenem i "životu".

Noćni život (sem licenciranih noćnih klubova) zamre već oko ponoći ili 1 sat, što i nije velika šteta za mene lično, mada sam nekoliko puta stvarno ostao do pomenutog vremena napolju i morao da se snalazim sa ograničenim opcijama za noćni prevoz. Put javnim prevozom do kuće noću bi bio arhaično rečeno - svašta, od 3 do 5 sati ujutrio, u zavisnosti od pribranosti, sreće i ponuđenih opcija. Ako neko ne traži noćni život, London je pun prelepih parkova. Postoji nekoliko galerija gde se izlaže stvarno kvalitetna umetnost. Često se mogu čuti svetski bendovi koji dolaze dok im trejuturneje.

Vremenski prostor za hobije je prilično ograničen. Vreme "za sebe" zavisi direktno od vremena koje posvećujete bliskim osobama i poznanicima. Ako nismo vešti organizatori, a navedene sadržaje je realistično upražnjavati jednom do dva puta mesečno, što zbog energije, što zbog novčanika. Parkovi su najjeftinija opcija, ako izuzmemo skup prevoz i osveženja u gradu. Recimo da dva obroka napolju, dve kafe, i eventualno dodatni prevoz koštaju od 40 do 50 funti, ako ne obratimo pažnju.

Moram priznati da u vezi hrane, sledeći naš subotički kliše, nemam reči hvale. Određeni restorani ili bolje rečeno hamburgerije, imaju izuzetne hamburgere. Oni su ponekad skoro uz rame sa našom pljeskavicom. Ali, skoro. Povrće uglavnom nema ukus na koji smo navikli. Namirnice u ponudi su doduše mnogobrojnije nego u svim subotičkim prodavnicama i pijacama, tako da se gurmani, vegani i vegetarijanci nalaze pred širokim izborom namirnica koje, siguran sam, mogu postati vrlo ukusan obrok u rukama voljnog i veštog kuvara.

Kao poslednju i najsubjektivniju stavku bih izdvojio ljude. London kao i svaki multi-kulturalni grad na Zapadu ima svoje "zabranjene" zone u kojima se čovek nađe zabunom ili u prolazu i koje napušta u žurbi. Natpisi na prodavnicama i sveopšti nered su dobar znak da ste u "lošem" kraju.

"Normalni", centralni delovi grada, ispunjeni su užurbanim i nadasve učtivim ljudima. Englezi, rekao bih, veoma cene formu, pristup i osećaj dužnosti. Njihovo društvo je pre svega "uređeno", makar to bile i samo površne formalnosti koje prikrivaju određenu, sasvim podnošljivu količinu nepotizma, korupcije, čak i rasizma u nekim, retkim slučajevima.

Kao nacija su veoma čvrsti, radni i nepokolebivi. To je nešto što bismo mogli da naučimo od njih i nešto što bih definitivno voleo da kažem da sam poneo kući. Učtivost koja preovladava svakodnevnim diskursom ume da deluje kao hladnoća. Nešto više je i nemoguće reći jer učtivost stvara i prividnu distancu. Baš zbog te, meni se čini konstantne distance, imaju veliku toleranciju ka individualnosti (neobični ljudi na distanci i nisu toliki trn u oku) što je dozvolilo Londonu da izrodi bezbroj "dragulja" svetske umetnosti tokom vekova. Nešto ruralniju Englesku ne krasi tolika tolerancija niti raznolikost, ali poštovanje određene forme, tradicije i čvrstina su, kako sam čuo, sveprisutni.

Možda glavni razlog mog povratka za mene je nepremostiva razlika u kulturi i tempu života. Uživanje je skrajnuto u vikend ili godišnji odmor, a dugi sati provedeni na poslu i putu znače manje razvijene porodične i intimne odnose.

Imati dete i školovati ga iole pristojno je izuzetno skupo. Razuđenost velikog grada onemogućava vas da provedete vreme u užitku, baveći se hobijem i družeći se sa prijateljima.

Opšti manir čvrstine, učtivosti i nepokolebljivosti umeju da ograniče nova poznanstva na posve formalna prijateljstva. Verovatno je to sada već globalno pravilo, ali prijateljske odnose izgradio sam sa ljudima koji su barem po nečemu odskakali od proseka i bili spremniji na odstupanja od protokola. Nadam se da ću imati prilike da te odnose produbim obostranim posetama u budućnosti.

Kada bismo svi malo više poradili na osećaju dužnosti i lične odgovornosti, na volji da se zaobiđu sve i svakakve prepreke, imali bismo bolje živote kod kuće, umesto večnog "lutanja" po inostranstvu. Jedan od ciljeva mi je da to i dokažem u praksi.

Veoma sam svestan da London ima najmanje dva lica. Vordsvort (Wordsworth) je usnuli London jednom prilikom opisao kao krajolik koji bi samo čoveka tupe duše ostavio ravnodušnim. Isti taj London kasnog XVIII veka Vilijam Blejk (William Blake) opisao je kao mešavinu zategnute preregulisane države i nečega nalik Sodomi i Gomori.

Rekao bih da bi trebalo i našoj Subotici, iako je ne krase istorija ili veličina, odnosno važnost jednog Londona, dati šansu i sagledati je iz više uglova, pre nego što se odlučimo na posao u inostranstvu.

Za kraj bih izdvojio jedan citat Orsona Velsa (Orson Welles) iz legendarnog filma "Treći čovek" (1949). "U Italiji, tokom trideset godina pod prodicom Bordžija imali su ratove, teror, ubistva i krvoprolića, ali su nam dali Mikelanđela, Da Vinčija i Renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, imali su petsto godina demokratije i mira, i šta su nam dali? Sat sa pticom kukavicom..."