Intervju

Subotici nisu potrebne morfološke promene nego reanimacija

13-08-2018 15:50

DEZIRE TILINGER

Volela bih da se mali konkursi realizuju i ovde, jer bi rešenja koja se dobiju mogla znatno da unaprede život u gradu. Volela bih da se ispriča priča o modernističkom nasleđu našeg grada, koje je još uvek poprilično neistraženo.

Branko M. Žujović

Naša sagovornica je mladi arhitekta po obrazovanju i vokaciji. Tek je diplomirala u Beogradu i upisala master stidije, a njenu biografiju već krase dve profesionalne nagrade. Njenu ličnost, sa druge strane, krasi široko obrazovanje i vrlo razvijena kritička misao. Dezire Tilinger, devojka sa sunčane strane našeg grada...

Osvojili ste prva mesta na konkursu raspisanom povodom Dana arhitekture Kragujevca i na konkursu “Nova mesta u Novom Sadu”. Na kragujevačkom konkursu ste osvojili i takozvanu realizaciju. Možete li reći nešto više o ovom konkursima?

Pre svega, istakla bih da su ova dva konkursa slična i po tipu zadatka i prostornom obuhvatu. Radi se o uređenju urbanih džepova, dakle malih prostornih celina pored kojih svaki dan prolazimo, ali se zbog neadekvatne namene oni ne koriste. U raspisima konkursa ponuđeno je nekoliko lokacija na koje ste po svom izboru mogli da reagujete. Radila sam u timu sa asistentima (Ana Zorić i Miloš Kostić) i koleginicama (Jovanom Vidaković i Dušicom Pašić). Od početka smo imali stav da rešenja budu jednostavna i skromna, kako bi zaista i mogla da se izvedu, ali da pre svega budu kvalitetna i duhovita.
Konkurs u Kragujevcu bio je u sklopu Dana arhitekture Kragujevca čiji je slogan bio „Ispočetka”, upućujući nas na želju da se nekadašnja praksa raspisivanja i realizovanja arhitektonskih konkursa u tom gradu opet oživi. Odabrali smo lokaciju u centru, pored robne kuće „Beograđanka/Kragujevčanka”, koja je ustvari „začepila“ potez koji je trebalo da spaja Trg slobode ispred zgrade opštine sa Trgom narodnih heroja kod hotela „Kragujevac“. Smatrali smo da je problemtično što u samom centru grada postoji parking koji je u poprilično lošem stanju i naspram njega zelena površina koja se uopšte ne koristi. Naš predlog je bio više aktivistički, nego urbanistički, da taj prostor u večernjim časovima postane bioskop na otvorenom, aludirajući na retro kuluturu koja se u tragovima i dalje pojavljuje u ovom gradu. Time se morfologija prosotra ne menja, kao ni njegova namena u toku dana, dok uveče postaje mesto okupljanja i druženja. Za realizaciju je potrebno postaviti potkonstrukciju, platno i nabaviti projektor. Za „otvaranje“ smo imali priliku da provedemo nekoliko dana u Kragujevcu i sa stanovnicima pogledamo film „Prvi građanin male varoši“ Puriše Đorđevića iz 1961. godine, koji upućuje na probleme koji, čini mi se, do danas muče našu struku. Bili smo vrlo zadovoljni odazivom građana i nadamo se da će po tom modelu moći sami da se ubuduće organizuju.
U Novom Sadu konkurs je organizovan povodom uređenja grada, kao deo priprema za 2021. godinu. Novi Sad će tada biti evropska prestonica kulture. Pohvalno je bilo što su u raspisu za konkurs za svaku od četiri lokacije izražene i želje stanovika tih mesta kroz kratak intervju. Time smo brzo stekli uvid šta njima treba, šta žele i šta od postojećih sadržaja treba da zadržimo ili sklonimo. Bavili smo se lokacijom Omladinskih pokreta, koju karakteriše prolaznost i zabatni zid jedne višeporodične zgrade.
Po komentarima iz raspisa razumeli smo da je građanima izuzeto važan postojeći grafit na zidu, te smo iznad njega samo dali predlog murala na temu Tri jabala, kako se nekada nazivao taj deo grada.
Osim toga, jasno su isticali da im je potrebno mesto za okupljanje i zajednički boravak. Pokušali smo da u projektantskom delu izbegnemo niz generičnih rešenja sa klupicama i zelenilom i da napravimo toplu i „domaću“ atmosferu. Obzirom na  frekventnost prolaznika i činjenicu da je reč o stambenom naselju, rešenje je koncipirano kao dnevni boravak na otvorenom. Dnevni boravak je zajednički prostor jedne porodice, u njemu se odmara, okuplja, slavi i razgovara. To je najfleksibilniji prostor u stanu jer u zavisnosti od aktivnosti i korisnika mora da prihvata različite organizacione šeme. Dnevni prostor je reprezentativni prostor jedne porodice, a u ovom slučaju reprezentativni prostor meštana ovog naselja. Volela bih da se ovakvi konkursi realizuju i u Subotici. Iako su to „mali“ konkursi, rešenja koja se dobiju mogla bi znatno da unaprede život u gradu.

Diplomirali ste lane, sada ste na master studijama u Beogradu. Šta Vam je donelo studiranje u Beogradu i gde ste se sve usavršavali?

Studiranje u Beogradu mi je pre svega donelo nova poznanstva i mogućnost da lako stupim u različite diskurse. Upoznala sam veliki broj ljudi iz različitih delova Srbije i Balkana potpuno različitih zanimanja i životnih priča. Neke sam upoznala na fakultetu i postali su mi zaista.
Sam grad po sebi mi je omgućio neposredan dodir sa različitim arhitektonskim epohama potpuno različitih koncepcija. To možda ne zvuči kao veoma važno, jer je danas putem interneta dostupan svaki ćošak sveta, ali prilika da se doživi intima dorćoslke kaldrme naspram širokih novobeogradskih bulevara itekako je imala veliki uticaj na mene. Mogućnost da posetim, dodirnem i iskusim arhitektonski kolaž Beograda koji je itekako vredan pomena, o čemu svedoči trenutna izložba o našoj arhitekturi u Muzeju modrene umetnosti u Njujorku, zaista me ja naučio da kritički razmišljam o sovojoj struci i okolini u širem smislu. Na primeru Beograda može da se mnogo nauči, jasno se vide kavliteti i mane, a empirijsko iskustvo je od ogromne važnosti za studenta arhitekture.
Usavršvala sam se u dva projektantska biroa, potpuno različita. Jedan je manji, subotički studio “Support” sa svega nekoliko zaposlenih. Drugi je državno preduzeće “Energoprojekt” sa nekoliko desetina zaposlenih u mom odeljenju. Više mi se dopada intimna atmosfera malog biroa. Mali biro početniku pruža više pažnje, ali sam svesna da se stvarno veliki poslovi rade u mnogo većim firmama. Volela bih da moje sledeće usavršavanje bude u inostranstvu.
Od druge godine fakulteta radim kao demonstrator, student saradnik u nastavi i pomažem mlađim kolegama da savladaju gradivo. Ta uloga me ispunjava tako da bih volela da ostanem pri fakultetu i nakon što se zaposlim, ili da se možda zaposlim na istom, ali još uvek ne razmišljam mnogo o tome. Želim da držim mogućnosti otvorene, i ne bi mi smetalo da posle fakulteta malo “lutam”.

Kako vidite arhitekturu Beograda, šta biste popravili, a šta promenili?

Poštovanje zakonskog okvira u arhitekturi je od suštinske važnosti. U Beogradu me zaprepašćuje veliki broj nadogradnji, koje često umeju da budu jednake originalnom korpusu kuće, i investitorske kule koje u poslednje vreme niču u samom centru. Mislim da velike i nagle promene ne mogu da reše ove probleme, jer se oni stihijski provlače i zagađuju grad već decenijama. Ako se neki problem formira kroz dug vremenski period, čini mi se da je potrebno isto toliko vremena da se on iskoreni. Krenula bih od malih stvari, poput toga da se u ustanovama nađu ljudi koji rade i vole svoj posao i da se izgradnja sprovodi po zakonima, čime bi se ove pojave sasekle u korenu. Beograđani treba da se više pitaju, ali i više interesuju o tome šta se dešava u njihovom gradu. Naravno, ovo ne mora i nije savet koji treba da se odnosi samo na Beograd, već čini mi se na sve. Postoje u Beogradu pojedine organizacije koje se bore za grad i podsećaju građane da je grad tu za njih i zbog njih, međutim smatram da i dalje veliki broj nije uključen, pogotovo ljudi starije generacije koji, obzirom da su drštvene mreže glavna platforma za informisanje kod ovakvih organizacija, ostaju neobavešteni.

Kako Subotica stoji? Vidimo da se novogradnja sve češće lakta sa gradnjom XIX i početka XX veka. Kakva je arhitektonska budućnost Subotice?

Obzirom da sam u Subotici poslednjih godina otprilike mesec dana godišnje, nisam toliko uključena u svakodnevna dešavanja, nego se pri dolasku kući izenadim nekim novim entitetima. Nemam problem sa novogeadnjom, i treba da se gradi. Imam problem sa kvalitetom iste. Čini mi se pre svega da novogradnja nema poštovanja prema kontekstu, prema svojim stanovnicima (kvalitet stanova po pitanju organizacije prostora je loš), a ni prema samoj sebi. Arhitektura je bez arhitekata, radi se šablonski i broje se kvadrati, a samim tim i novac. Ovo nije pojava koja je svojstvena samo Subotici, već nažalost problem koji se odnosi na čitavu državu.
Međutim, postoji jedna pojava koja jeste svojstvena nama, Subotičanima, a to je da često zaboravljamo da mi, osim centra grada i secesije, imamo mnogo toga da ponudimo. Priznajem da ni sama nisam bila svesna toga pre studija. Volela bih da se ne zaborave arhitektonski poduhvati posle secesije. Volela bih da se ispriča priča o modernističkom nasleđu našeg grada, koje je još uvek poprilično neistraženo. U nedavnim istraživanjima sam naišla na ambiciozne planove iz tog perioda, koji su obećavali veliku transformaciju.
Već sam napomenula da ja socijalistička arhitektura trenutno u žiži javnosti, pre svega jer je sada prošlo dovoljno vremena da se ona sagleda objektivno i jer su došle generacije kojima nostalgija za tim vremenima ne zamagljuje oči.

Kako vidite arhitektonsku budućnost Subotice? Kako bi grad trebalo da se razvija?

Teško mi je da dam precizan odgovor na ovo pitanje, prvenstveno jer imam pomešana osećanja i mišljenja o našem gradu. Ja ga veoma volim, ovde sam odrasla i vežu me lepe uspomene za neka mesta, pogotovo iz perioda srednje škole. To mi otežava da ga kritički sagledam. Sa druge strane, jasno vidim da puno stvari ne funkcioniše. Za razliku od Beograda gde je fokus na tome kako da se reši nedostatak parking mesta ili vrtića za decu, problem Subotice je čini mi se kako da se reši nedostatak stanovnika. Postoji inverzija, u Beogradu imate previše ljudi na premalo sadržaja, u Subotici nedovoljno (mladih) ljudi na postojeće sadržaje. Mislim da su ovom gradu trenutno potrebni mladi ljudi koji se bave društvenim naukama i poseduju znanja koja ovaj grad mogu da učine boljim mestom. Problem grada nije samo pitanje za urbaniste, nego i sociloge, filozofe, umetnike. Možda bi neko istureno odeljenje Filozofskog fakulteta u Novom Sadu moglo bar privremeno da sliva takve ljude u naš grad. Završila bih sa time da našem gradu trenutno nisu potrebne morfološke promene koliko jedna reanimacija. Grad se gradi, ali grad treba i da se misli.