Priče

U kandžama zveri

18-01-2019 11:15

Fondacija "Tijana Jurić" objavila je potresnu ispovest Rose Lazović o najstrašnijem iskustvu koje je doživela u detinjstvu. Ako se zlo prećutkuje, ne znači da ga neće biti. Naprotiv, time ćemo samo ohrabriti nasilnike i nagnati ih da budu još svirepiji i brutalniji, uverena je autorka knjige "U kandžama zveri" 
 

Piše: Vlada Arsić

„Bio je drugi jun 1975. godine. Imala sam 12 godina, dovršavala šesti razred, ali tog dana nisam otišla u školu. Morala sam da čuvam sestru koja je imala samo četiri godine. Roditelji su otišli u nadnicu. Bio je topao i sunčan dan. Nije mi bilo čudno kada sam začula škripu naše kapije i glas komšije. Ništa mi nije bilo čudno ni kada je zatražio čašu vode, te uđoh u kuću da mu donesem. Dok sam iz kofe uzimala vodu, začuh zatvaranje ulaznih vrata na kući. Nisam stigla ni da se okrenem i pogledam, a on je već bio iza mojih leđa. Tog trenutka sam shvatila šta namerava. Bilo je prekasno! Našla sam se u kandžama zveri“.

Prošlo je više od četiri decenije od najstrašnijeg događaja u životu Rose Lazović iz Kraljeva, zločina koji joj je obeležio detinjstvo i zauvek joj se utkao u svest. Toliko je otprilike trajalo i potiskivanje, želja da se zaboravi, sve dok jedna druga, još strašnija vest nije sve preokrenula. Bilo je to krajem jula, 2014. godine, kada je u Bajmoku oteta i ubijena jedna devojčica. 

– Sudbina male Tijana me je strahovito pogodila – priseća se Rosa jednog od najstrašnijih zločina koji je zaprepastio i zatekao javnost u Srbiji. 
– Shvatila sam da zlo vreba svuda oko nas i da bi svačije dete moglo da postane žrtva zlikovaca. Ako ne reagujemo, ako ćutimo i sramimo se dela za koje smo najmanje krivi, samo ćemo ih ohrabriti da budu još svirepiji i brutalniji.

I tako je nastala knjiga „U kandžama zveri“, potresna ispovest devojčice koja je odrasla preko noći i postala žrtva zločina, nepravde, nerazumevanja i straha, nepravde i nesavršenosti zakona i pravosuđa.

– Čovek koji je pokušao da me siluje više nije među živima i ne želim da mu pominjem ime – priča Rosa. – Ne zbog njega već zbog njegovih potomaka koji su, takođe, bili žrtve njegovog bezumlja. Ono što me je zateklo bile su reakcije okoline. Živela sam na selu, u patrijahalnoj sredini gde se ovakve stvari ne događaju. A kada se i dogode, svi okreću glavu, ćute, gledaju da se nekom ne zamere… Nisam sigurna da li sam bila poslednja žrtva ovog nasilnika, ali pouzdano znam da nisam bila prva. U selu su svi znali ko je i kakav je, ali niko nije reagovao. Odlučila sam da se borim do kraja, zbog sebe, svojih sestara i roditelja, zbog svih drugih koje bi pokušao da siluje. 

Iako je bila dete, iako joj je pretio da će je zaklati ako bilo kome kaže, Rosa nije odustala. Odmah je rekla roditeljima, na njeno insistiranje slučaj je prijavljen miliciji i započelo je suđenje. Jedan mukotrpan proces dokazivanja, ponižavanja, javnog iznošenja sramotnih detalja, na desetine puta ponovljena priča.

Ostatak priče možete pročitati na sajtu Fondacije "Tijana Jurić": www.tijana.rs