Scena

FELJTON Domet im se svodio na eliminaciju kulaka i uticaja crkve

24-01-2019 10:07

JOVGEN NJARADI I NJEGOVO VREME (I)

Bilo je u istoriji – i biće ih, zašto da ne kažemo istinu – neurotičnih tirana, onih koji slepo slučaju naređenja nekog sistema čija su funkcionalna karika, bolesno plašljivih, kao i bolesno destruktivnih, onih čiji su motivi za učešće u nekom događaju vrlo sumnjivi. Takvima Njaradi posvećuje dosta pažnje u svojim beleškama, nikada ih ne imenujući. Držao se, Bog zna zašto, principa da ih ne treba diskreditovati.

Prof. Jasmina Marić

U nastavku promišljanja o beleškama Jovgena Njaradija, bliskog saradnika Jovana Mikića Spartaka, iako je ta saradnja bila kratka i prekinuta Mikićevom pogibijom 1944. godine, u prvi plan istaći ćemo složeno pitanje uloge ličnosti u istoriji. Uzgred, tačan datum Mikićeve pogibije je sporan, ako je uopšte važno odrediti da li je to bilo u borbama za subotičku železničku stanicu 10. oktobra oko ponoći ili je u času kada Mikića smrtno ranjava jedan mađarski vojnik ponoć već bila prošla.

Postoji takozvana psihoanalitička istoriografija koja se posebno bavi odnosom istaknutih pojedinaca u prošlosti i širokih masa na čijem su čelu stajali ili od kojih su bili progonjeni, hvatani, osuđivani i/ili pogubljeni. Razume se, bilo bi isuviše jednostavno prošlost tumačiti kao nešto pokretano nečijim dobrim ili zlim htenjem, posebnim karakternim crtama ove ili one ličnosti koja je usmeravala tokove istorije – moja bi sirota „učiteljica života“ tada izgubila teškom mukom stečeni status nauke koji joj i onako često osporavaju.

Jedan teoretičar sovjetsko-ruske provenijencije (neću ga imenovati, nije važno - Drug Stenjka bi sigurno znao o kome je reč), bio je u pravu kada je svojevremeno tvrdio da učestvovanje u istoriji nije samo poligon za velike ljude, već i za sve one koji imaju oči, uši i srce. Zaista, šta bi ostalo od ideja o slobodi ili pravdi, ili čovekovih stvaralačkih potencijala, ako bi se svi istorijski tokovi dali tumačiti podređenošću nečijoj volji.

Bilo je u istoriji – i biće ih, zašto da ne kažemo istinu – neurotičnih tirana, onih koji slepo slučaju naređenja nekog sistema čija su funkcionalna karika, bolesno plašljivih, kao i bolesno destruktivnih, onih čiji su motivi za učešće u nekom događaju vrlo sumnjivi. Takvima Njaradi posvećuje dosta pažnje u svojim beleškama, nikada ih ne imenujući. Držao se, Bog zna zašto, principa da ih ne treba diskreditovati, iako je upravo zbog takvih prilično stradao i bio nevoljno gurnut među disidente i jeretike u odnosu na ideju u koju se zaklinjao od svoje rane mladosti. Činjenica je da ni u jednom pomenu takvih prišipetlji i parazita revolucije, u Stenjkinim beleškama ne osećate gorčinu ili želju da uzvrati udarac, ni pre, ni kasnije... Nikada.

Ima, međutim, nešto stvarno izuzetno i gotovo neverovatno u vezi sa našim današnjim odnosom prema NOB-u i revolucionarnim godinama nakon 1941. godine. Posebno je važno istaći da u svojim poznim beleškama, onima nastalim pred smrt, Njaradi nikada ne ističe ličnu percepciju ili ništa nalik gorčini zbog vremena histeričnog poricanja antifašističke borbe, čemu je bio svedok devedesetih godina, možda pomalo umoran od toga da bude uvek u pravu. Sigurna sam da je znao da će se zbog svih grešaka (pravih ili lažnih) komunista, ta histerična kontrarevolucija morati kad-tad dogoditi.

Naime, uobičajeno je da se po završetku nekog rata i poraza jedne strane u tom ratu, među onima koji su rat vodili i izgubili, traži glavni krivac za taj poraz. Namera je skinuti krivicu sa jednih i svaliti je na nekoga drugog.

Uzmimo vrlo jasan primer Adolfa Hitlera. Bez obzira na često pominjane Hitlerove psihičke devijacije, nemojmo izgubiti iz vida da je na izborima pred dolazak na vlast u Nemačkoj Hitler dobio gotovo 40 odsto glasova nemačkih birača. Oko 13 miliona Nemaca dalo je glas ideologiji i programu proklamovonom u „Mojoj borbi“. Ovaj politički pamflet, na oko sedam stotina stranica, do izbijanja rata prodat je u više od 12 miliona primeraka. I protestanti, i rimokatolici u Nemačkoj su, listom, stali uz Hitlera. A onda, kada je rat bio izgubljen, glavnim i jedinim uzrokom nemačkog sloma 1945. godine proglašen je Hitler.

U našem slučaju, stvari stoje sasvim obrnuto. Mi smo, iz nekog razloga, osetili potrebu da se obračunamo sa onima koji su u tom istom ratu pobedili, i to sa svima, od običnih partizanskih boraca, do vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita. Zbog onoga što je u socijalnom prevratu, koji su izveli jugoslovenski komunisti, bilo problematično i zbog diktatorski, krajnje autokratski izvedene socijalističke revolucije, odlučili smo da se, u jednom trenutku, obračunamo i sa nespornom pobedom NOP-a u ratu vođenom od 1941. do 1945.

Možda je baš u tom smislu važno da beleške Jovgena Njaradija ugledaju svetlost dana. Naime, Jovgen Njaradi, drug Stenjka, bio je komunistički aktivista i pre rata. U julu 1941. godine to je ludi, hrabri devetnaestogodišnjak koji bosonog trči po đurđevačkim i žabaljskim poljima pokrivenim zrelom pšenicom i zabada gvozdene šipke u zemlju, ne bi li izlomile vršidbene mašine. Jer, ni zrno žita ne sme dopasti ruku okupatora, pa odmah potom, u sumrak, ispisuje revolucionarne i antiokupatorske parole po zidovima seoskih udžerica.

Potom je prvoborac i jedan od retkih članova KPJ među borcima Subotičkog partizanskog odreda uoči oslobađanja našeg grada u oktobru 1944. godine, Tada ih ima tek dvojica ili trojica. Pored Njaradija, tu su Žarko Jovanović zvani Vojin, jedini miner među subotičkim partizanima i Jovica Jerkov.

Taj i takav Njaradi, čovek je koji vrlo obazrivo iznosi svedočanstva o svojim saborcima, pa tako i o Jovanu Mikiću Spartaku, čak i onda kada o njima ima izvesnih sumnji i zadrški. On ne preza da otvoreno govori o greškama koje su pravljene, posebno prvih poratnih godina, naročito na polju nacionalizacije i eksproprijacije zemljišnih poseda i drugih oblika privatne svojine.

Ovdašnji su komunisti, pod parolom principijelnog klasnog obračuna sa buržoazijom, koji nužno podrazumeva i redefinisanje privatne svojine, te njeno prerastanje u društvenu, značajne delove buržoaskog „privatnog“ preveli u svoje sopstveno „privatno“, jer „što da i na taj način ne budu nagrađeni za svoje izgaranje u NOB-u“?

Promišljajući o ulozi pojedinaca u sklizavanju jugoslovenske revolucije ka pogrešnom koloseku, Njaradi opisuje i slučaj nekog Kojića iz Bačke Topole koji je, Bog zna kojim kanalima, iz Pešte dovukao neko silno platno i prisvojio ga, a putovao je tamo zajedno sa nekim Antunom Kopilovićem koji je poslat da pribavi konje za subotičke gradske patrole. Pominje se čak 200 metara platna zbog kojih je Kojić uhapšen i izveden pred sud kojim je predsedavao upravo Njaradi i koji je dotičnog osudio, što je smatrao sasvim opravdanim i etički ispravnim.

Nije Njaradi zaobišao ni (nasilno) ustanovljavanje seljačkih zadruga ili uspostavljanje odnosa komunističke vlasti i institucije crkve, u čemu je kao predstavnik nove vlasti u Subotici i sam učestvovao. On pominje na jednom mestu u beleškama razgovore koje su o položaju Rimokatoličke crkve u novoj Jugoslaviji i novoj Subotici, sa subotičkim franjevcima vodili on i Lajčo Jaramazović. Seća se i slučaja doktora Segedija, generalnog vikara Grko-katoličke crkve za Jugoslaviju, koji je priveden u Kuli, jer su predstavnici nove vlasti, u prostorijama parohije, pronašli četiri džaka žita koje nije bilo predato onima koji su rekvirirali poljoprivredne proizvode. Za te poslušne službenike nove vlasti, drug Stenjka kaže da se „njihov domet u razmišljanju svodio isključivo na apsolutnu eliminaciju kulaka i uticaja crkve“.

Njaradi se založio kod svog nekadašnjeg ratnog druga, tada na položaju glavnog tužioca za Vojvodinu (ne želi da ga imenuje), da se slučaj povoljno reši po dr Segedija, jer Rusini veoma poštuju svoju crkvu. On ističe u pismu dotičnom da se ne treba narodu zamerati zbog četiri džaka žita i okretati tu zajednicu protiv novih vlasti. Međutim, nailazi na kukavičko ćutanje i dobija sugestiju da se obrati glavnom tužiocu u Srbiji, (Milošu) Miniću. Do Minića, međutim, nije bilo lako stići. Već tada imamo kastu malih bogova revolucije koji su praktično nedodirljivi.

Srećom, tužiočev zamenik, neki Jovanović, razuman čovek, založiće se za vikarovo puštanje na slobodu. Ceo će slučaj, uoči Njaradijevog progonstva na Goli otok, biti upotrebljen protiv njega, pa će ga „ispravni, tvrdokorni komunisti“ označiti kao "čoveka koji je zalutao u revoluciju".

Mogla bih ovde dati još veliki broj sličnih primera kojima se Njaradi bavi. Nemojte još da donosite sud o tome kakva je stvarno uloga pojedinca u velikim društvenim previranjima. Ni najveći među tim pojedincima, poput Robespjera, nisu bili jači od istorije - kako bi to mogao biti jedan mali (veliki) Njaradi ili poneki njegov savremenik i saborac.

Uostalom, nije bilo dovoljno čak ni to da vođa velike Francuske revolucije živi u dve skromne sobe, a da njegovi najbliži saradnici, potom njegovi dželati (jer, revolucije jedu svoju decu), nose iscepane cipele. Ima neka zakonitost u istoriji koja podrazumeva sledeći redosled: najpre bivaju istaknuti u prvi plan harizmatični pojedinci kao predvodnici mase u nekom dramatičnom trenutku, kada je masi samo vođa i potreban, a potom sledi nemilosrdni obračun sa istima, njihovo srozavanje u kaljugu krvi i laži o zaslugama i grehovima... Istina je najveća žrtva istorije – istorija, izgleda, mora samoj sebi biti svrha.

U sledećem nastavku: O Njaradijevim saborcima

Foto: Pripadnici NOV Jugoslavije u Subotici 1944. godine, iz zbirke Gradskog muzeja.