Scena

FELJTON Kada bi seni volšebno progovorile

30-01-2019 09:29

JOVGEN NJARADI I NJEGOVO VREME (II)

Pale bi maske, stropoštala se u kaljugu odlikovanja i plakete dodeljene jednima, a zavrištale i popucale po krvavim šavovima lažne optužbe prikačene kao okovi drugima, pod uslovom da igde i u ma koga ima savesti... Možda bi ti ljudi, iz pakosti bačeni u blato, radije poželeli da su pravili sinove ili gledali sinje more sa neke obale, umesto što su se u koštac sa nepravdom i zlom hvatali

Prof. Jasmina Marić

Obećah čitaocima (pod pretpostavkom da ih uopšte ima - na ovome mestu koristim priliku da zainteresovane za polemiku o Njaradiju i onome što se ovde predstavlja kao moja interpretacija njegove pisane zaostavštine, pozovem da svoje impresije u pisanoj formi dostave uredništvu ovog portala) da ćemo u nastavku feljtona govoriti o Njaradijevim saborcima iz vremena kada je revolucija jugoslovenskih komunista hrabro koračala ka svom pobedonosnom ishodu, uporedo, kao u kakvoj modernoj kompjuterskoj igrici, sakupljajući trofeje na dve staze – onoj na kojoj su poražene ideje fašizma i nacizma, te onoj drugoj gde se činio nesumnjivim trijumf ideja Karla Marksa i još više, mudrijeg, pragmatičnijeg, možda i većeg Nemca od samog Marksa, „svetog“ nam Vladimira Uljanova Lenjina.

Pre, no što otpočne ovo novo zaranjanje u Njaradijeva sećanja, zamislite me kako prethodnih dana sedim okružena desetinama strana kucanog teksta, datih bez ikakvog hronološkog redosleda, (ne)obeleženih različitim datumima, ali overenih uvek istim potpisom – JOVGEN NJARADI, ULICA PAVLA PAPA, NOVI SAD, često bez tematske odrednice, koji su rasuti svuda oko mene, a koji predstavljaju nekakve repove Njaradijevog duha, njegove vitalne misli i njegove neutoljive gladi za živim komentarisanjem svega što je video, saznao, čuo, pročitao. Zamislite me zanetu u iščitavanje tog beskrajnog niza stranica i misli opterećenih rečenicama bez reda:

"... DANAS VIŠE NIJE SPORNO KO JE IZDAO REVOLUCIJU, SOCIJALIZAM, DOMOVINU ..."

ili

"... U ZAPISU R. KOVAČEVIĆA O SASTANKU DRUŠTVA ZA ISTINU O NOB-u, KAŽE SE DA JE RASPRAVLJANO O TOME ZAŠTO JE DOŠLO DO KRAHA JUGOSLAVIJE..."

ili

"... U TOM RAZOTUĐIVANJU, MARKS JE, ZA RAZLIKU OD PROF. MARKOVIĆA, VIDEO RACIONALNOST POSLOVANJA..."

ili

"... U OBAVEZI PREMA ISTINI, TAJ IDEOLOŠKI LOBI U DRUŠTVU ..."

ili

"... ONAJ KO RASPOLAŽE VIŠKOM DRUŠTVENOG PROIZVODA – RASPOLAŽE DRUŠTVOM!"

ili

"... IAKO NEMAM NAMERU DA ULAZIM U RASPRAVU OKO IZBORA JOVANA ĆULUMA ZA DOPISNOG ČLANA VOJVOĐANSKE AKADEMIJE, NE MOGU NI OSTATI PO STRANI..."

ili

"...ŠTA SE PODRAZUMEVA POD ONIM DEKLARISANI INFORMBIROVCI...?"

ili

  • „... NEPODESNI, NEPOĆUDNI, NEKOOPERATIVNI, ONI KOJE TREBA NAUČITI PAMETI, ONEMOGUĆITI IH, ZAPALITI, POBITI, SATRTI ...“

I? Šta je zajednički imenilac ovim tragovima Njaradijevog promišljanja o svetu? Čini mi se da bi se sve dalo sažeti u jednu jedinu moćnu misao (tuđu, nije ni Stenjkina, ni moja, ne umem ja tako silno rečima zamahnuti) – NEMA VIŠE ONOG STAROG UŽASA, ZVERSKI CELOVITOG, UŽAS JE PROMENIO SVOJU NAMENU... Drug Stenjka je to najpre instinktivno osećao, potom zasigurno znao i, moguće, zavideo svojim ratnim drugovima koji su izginuli ne sumnjajući u svoje ideale, u njihovu besprekornu čistotu, i koji su izbegli surovo proganjanje koje je počelo onog trenutka kada je došlo na red suočavanje sa istinom o tome kako je nešto trulo u državi... nekoj. Gledam mu portret uz kratku biografsku belešku na kraju knjige njegovih pesama, pod naslvom „Zapisi za novi milenijum“ (Novi Sad, 2000).

Visoko čelo, širok nos koji licu starog komuniste daje dobroćudan izraz, ali pogled umoran, duboke bore oko uglova usana. Preživeo... Sve... Znao i video - sve... Ostao neopoganjen željom za bogaćenjem, posedovanjem vlasti, osvetoljubivošću ili zavišću... Zato je posveta pisana plavom hemijskom olovkom, rukopisom jednog mudrog starca, čista kao suza: "Dragoj unuki Olgi od dede", a u dnu sledeće stranice, uz kratku opasku „Moja večna razmišljanja pretočena u ove pesme... Sledi potpis: J. Njaradi...

U pesmi "Bespuće" u ovoj zbirci, on kaže (sebi samom?): "Piši o tome koji su dobri, a koji su loši ljudi".

Pa, da vidimo o kome je i šta Njaradi pribeležio.

Najpre, o Grgi Majlatu. O sirotom Majlatu, ovdašnjem aktivisti NOP-a (a moje je simpatije odmah pridobio, Bog zna zašto, uglavnom zato što se uvek emocionalno određujem u odnosu na istorijske ličnosti o kojima čitam, mislim, pišem ili govorim), pričalo se sve i svašta tih ratnih godina, da je izdajnik, neradnik i nemoralna pijanica. Mnogo godina kasnije, Njaradi vodi prepisku sa Lojzijem Vojnićem Hajdukom, a povodom rada na monografiji o borcima Subotičkog partizanskog odreda. Više takvih pisama sam držala u rukama i koliko sam mogla da primetim, Jovgen i Lojzije su uglavnom saglasni u oceni ličnosti o kojima govore, što bi moglo ići u prilog tačnosti njihovih procena – pa, ipak, to su samo procene zasnovane na sećanjima učesnika NOB-a.

Njaradi detaljno opisuje slučaj nekog oficira (kako on kaže) "muslimanske" divizije (da li Handžar – prim. J. M.) koji, izgleda nije bio muslimanske veroispovesti (poput većine boraca te zloglasne jedinice), već je bio domaći Švaba, folksdojčer, a koji je navodno želeo da prebegne u partizane i sa kojim je o tome razgovarao neki Mirko Kurbanović, učitelj iz Subotice, čovek nimalo pohvalnih karakternih crta, sklon piću.

Razgovori sa ovim SS oficirom, vođeni su najpre u septembru 1944. na salašu Blaška Šarčevića, a zatim u jednoj kafani, u blizini igrališta FK "Bačka". Lojzije Vojnić Hajduk sumnjiči Kurbanovića da je tom prilikom, u podnapitom stanju, neoprezno govorio o nekolicini kasnije pohapšenih subotičkih komunista i aktivista NOP-a. Vojnić se poziva na izvesnog Ivana Kvalu kao izvor ove informacije. On dalje iznosi podatak da je ovaj oficir tražio da se poveže sa ovdašnjim komunistima i da se tim povodom, na pijaci u Bajmoku, obratio Grgi Majlatu koji je tamo prodavao kokoške (siroti moj Majlat) – a zašto bi se obratio baš Majlatu, osim ako ga na ovog nije uputio učitelj Kurbanović?

Ono što je usledilo potom, moglo je teretiti i Majlata, i Kurbanovića za izdaju, ali su Njaradi i Vojnić bili skloni zaključku da je Majlat nedužan u ovoj priči. Naime, petnaest ovdašnjih komunista je ubrzo potom uhapšeno. Dva ili tri dana su bili izvrgnuti zverskom mučenju u policijskoj stanici na Palićkom putu – isleđivanje su, pod budnim okom SS-ovaca, sprovodili njilaši (mađarska nacistička stranka, osnovana 1939. godine; na parlamentarnim izborima te godine, osvojila je 900 hiljada glasova, odnosno oko 25% - prim. J. M). Lojzije Vojnić pripoveda dalje Njaradiju da su njilaši Jovanu Ruskom, na čijem je salašu otkrivena partizanska baza u kojoj se skrivala četa Petra Perića Cige, odsekli polni ud, a da su drugim zatvorenicima čupali nokte i lomili vilice udarcima.

Posle mučenja, izmrcvarene su ih izveli na dvorište i rekli im da beže, a onda ih, kada su se ovi dali u beg, pokosili rafalima sa leđa, nalazeći da je sve to vrlo zabavno. Preostalih 12 zatvorenika završilo je u logoru Dahau i tamo su pobijeni.

Upoređujući sa Lojzijem podatke koje ima o stradalima u Dahauu, Njaradi potvrđuje da se radi o Kristi Džavić, Blašku Šarčeviću, Stipanu Kovačiću, Mišku Franciškoviću, Lazi Tonkoviću i Grgi Majlatu. Za sve njih, Drug Stenjka kaže da su bili pravi antifašisti odani partiji, te dobri i čvrsti borci. To je to, stari komunista nije umeo emotivnije da govori.

Istovremeno, međutim, pred sumnjičavog Njaradija i njegovog prijatelja Vojnića, odnekud iskrsava podatak da je i kontroverzni učitelj Kurbanović istom prilikom uhapšen i odveden u nemačko zatočeništvo iz kog se, među retkima, docnije vratio. Preživeli logoraši su tvrdili, i te su priče stigle do Vojnića, a potom Njaradija, da se Kurbanović, navodno, tokom isleđivanja loše držao, svaljujući svu krivicu na ostale pohapšene drugove i da je zbog svog izdajničkog držanja, uživao bolji tretman u logoru. Nemam nikakve sumnje da su i Njaradi, i Lojzije Vojnić u velikoj meri verovali u istinitost ovakvih tvrdnji.

Saznajemo dalje iz ove intenzivne i žive prepiske da je Vojnić poslao Njaradiju u Novi Sad kontroverznu knjigu "Oslobođenje Subotice" (nikakve podatke, osim da je štampana 1945. godine, o ovoj publikaciji nemam) u kojoj su se mogli naći neki vrlo zanimljivi podaci koji bi izvesne, tada istaknute, društvene i partijske delatnike (po imenu se pominje samo Grgo Lulić) mogli teretiti za ciljanu minimizaciju uloge i doprinosa gore pobrojanih stradalih subotičkih komunista, na primer kroz optužbe na račun Majlata (da je pijanica i neradnik, pa i izdajnik), a sve to u korist ličnog pozicioniranja u posleratnom jugoslovenskom društvu.

Nije kraj, ostala je čitava galerija likova o kojima će biti reči u sledećem nastavku.

Ovde je mesto za zaključnu misao – po imenu znani, ali i mnoštvo bezimenih malih i velikih heroja i kukavica toga vremena, mogli bi svašta da ispripovedaju kada bi seni mrtvih volšebno progovorile. Pale bi maske, stropoštala se u kaljugu odlikovanja i plakete dodeljene jednima, a zavrištale i popucale po krvavim šavovima lažne optužbe prikačene kao okovi drugima, pod uslovom da igde i u ma koga ima savesti... Možda bi ti ljudi, iz pakosti bačeni u blato, radije poželeli da su pravili sinove ili gledali sinje more sa neke obale, umesto što su se u koštac sa nepravdom i zlom hvatali. Biće da nisu mogli znati – zlo i nepravda su nepobedivi, evo ih gde iskeženi čitaju ovo moje naklapanje o njihovoj nepobedivosti.

Foto: Iz zbirke Gradskog muzeja