Intervju

Slovo o Tavankutu

03-02-2019 21:25

TOMISLAV MAČKOVIĆ

Ukoliko dozvolimo da i dalje tavorimo u infrastukturno nerazvijenom, a sa druge starne izuzetno privredno jakom selu, onda Tavankut više ne vidim na geografskoj karti.

Izlazak iz štampe zbirke priča o Tavakutu pod naslovom "Pripovitke iz života tavankutski Bunjevaca" bio je povod za razgovor sa njenim autorom Tomislavom Mačkovićem. Knjiga je pisana, kako autor navodi, čistom, izvornom ikavicom kojom se govori u Tavankutu i okolini.

Otkud Vaša sklonost pisanju?

TM: Moji pokojni roditelji su bili umetnici. Tata mi Jakov zvani Tošo bio je na daleko poznat i priznat harmonikaš dok mi se majka Ekica bavila slikarstvom. Ne mogu da se ne osvrnem i na moju braću po materi, Željka i pokojnog Anđelka Batu Rudinskog, koji su vrsni crtači. Pokojni Anđelko je bio izuzetan karikaturista, dok mi je deda po materi, Tomaš Gurinović, mnogima sačinjavao razne molbe, ugovore, pa čak i provodadžijska pisma. Smatram da je tačna izreka da krv nije voda, dakle geni su očigledno u pitanju.

Šta karakteriše baš tavankutske priče ili, da kažemo, tavankutsku svakodnevicu?

TM: "A Tavankut ko Tavankut" reči su jednog političara kog je u Tavankutu između dva svetska rata dočekalo oko 10.000 ljudi. Dakle, Tavankut je selo koje je izuzetno po svojim, kako prirodnim resursima, tako i po ljudskim sudbinama i naravima. Sve je to za mene nepresušan izvor inspiracije za pisanje. U Tavankutu vlada dinamika, jer uvek se nešto dešava, bilo to dobro ili loše, uvek nečega ima što meni kao piscu itekako dobro dođe..

Kada smo već kod tavankutske svakodnevice, otkud "Kurvinski kraj" u Tavankutu?

TM: Teško pitanje kada su svi uvek bili pošteni. Naravno, čast izuzecima, pošteno je i to čime su se po rečima starijih meštana u vreme ratova određene dame iz toga kraja bavile. Naime, postoji priča da su u tom kraju boravile žene koje su se bavile najstarijim zanatom i da su bile na usluzi vojsci koja god da je boravila u ovom kraju. U pograničnom mestu i mestu čestih sukoba, sasvim je bilo normalno prisustvo vojske, a gde je bilo vojske uvek je bilo i takvih dama. Po rečima starijih, sada već i pokojnih meštana, "vojska je kriva za sve".

Koja je najzanimljivija priča u Vašoj zbirci?

TM: Po rečima mnogih čitalaca ubedljivo je najbolja pripovetka "Varoške žmare". Vranje je željan bijo žmara i krenijo je u varoš u nadi da će tamo nać žmara al se pokajo vrlo brzo i vratijo na salaš, prazni džepova. Pripovetku pročitajte na: http://www.gradsubotica.co.rs/varoske-zmare/

Kako Vi vidite Tavankut?

TM: Tavankut uvek gledam kao svoje mesto rođenja, prebivališta, mesto rađanja moje dece Nevene i Lazara. Kakav god bio Tavankut, uvek ga gledam kao svog, jer samo tu mogu da izađem izvan sobe i zaputim se u kom god pravcu želim, da pričam sa svakim, da popijem kafu u svakoj kući. Jednom rečju, moj Tavankut, posebno Gornji gde sam rođen u Lebović kraju, vidim kao raj, jer pun je zelenila i drugih prirodnih lepota i meni dragih i dobrih ljudi.

Kakvi su Tavankućani?

TM: Opisati tipičnog Tavankućana nije lako nekome ko nam ne poznaje ćud. Specifičnost jednog tipičnog Tavankućana je da će sve dati od sebe, ali da na sebe i svoje bližnje nikada neće dati da se izusti ijedna loša reč, a kamoli da se neko namerači na naprimer njegovu imovinu. Posebno smo alergični na one koji u negativnom kontekstu pominju Tavankut koji je kao selo zaslužan jer je prodajom svog "piska" sa Čikerije učestvovao u gradnji Gradske kuće u Subotici. Mnogi Tavankućani su itekako viđeni ljudi širom planete.

Kako će Tavankut izgledati za sto godina?

TM: Ukoliko dozvolimo da i dalje tavorimo u infrastukturno nerazvijenom, a sa druge starne izuzetno privredno jakom selu, onda Tavankut više ne vidim na geografskoj karti. Ukoliko se samo malo posveti pažnja i preduzmu konkretni koraci, pre svega u prepoznavanju naših turističkih potencijala i drugih resursa, tada Tavankut vidim onako kako ga od milošte i nazivaju "glavnim gradom Bunjevaca".