Scena

Koalicioni ključ je korozija javnog interesa

09-02-2019 09:00

SLUČAJ (SU)GRAĐANKE NELE TONKOVIĆ

Smena po pukom međustranačkom kadrovskom ključu, bez valjanog, dakle stručnog i argumentovanog
obrazloženja, birokratski je akt naše svakodnevice koji svedoči da smo, kao društvo, rajetinski podlegli
dnevnopolitičkom, umesto da istrajavamo u kulturnom, kvalitetnom i pristojnom. Ne kolje se bik, u
ovom slučaju kadrovski jedna galerija evropskog formata, radi kilograma partijskog bifteka.

Branko M. Žujović

Pre ili kasnije, čovek doživi priliku da se makar očeše o zidove nekih zaista značajnih galerija. U
galeriji “Ufici”, omađijan svežinom vanvremenskog daha renesanse, razamišljao sam sa koliko su samo
stila varali, trovali, palili, ubijali, zajmili i trgovali Medičijevi, pitajući pošto Evropa. U Tretjakovskoj
galeriji sam skoro sat vremena stajao skamenjen pred srebrnim putirom, nebeski izvedenim carskim
peharom, koji je u XVIII veku, za potrebe ruskog dvora, napravio juvelir Vasilij Kunkin, daleki predak
Andreja Kunkina, zaposlenog u našoj Gradskoj biblioteci. Izložba je bila posvećena u ljubavi
nezajažljivoj carici Jelisaveti Petrovnoj, ali nije mirisala na burmut i prašnjave perike.

U nekim galerijama sam shvatio da je Momo Kapor, za mene lično, bio bolji crtač od Pabla Pikasa. Tu i
tamo sam se divio delima impresionista, poput Ogista Renoara, želeći da se izgubim u otmenoj gužvi
njegovog “Bala na Mulin de la Galete”. Tragao sam za muževnošću u izrazima majstora XVIII veka,
kao što je bio Jasent Rigo, koji je naslikao Luja XIV. Kralj Sunce je na gigantskom platnu prikazan sav
u svili i baršunastim materijalima, ali sa mačem koji svedoči da sa najvećim francuskim vladarom,
ipak, nije bilo šale.

Obišao sam Sikstinsku kapelu i provodio vreme u ateljeu Janga Mingjia, na istoku Pekinga, koji je više
raskošan letnjikovac sa paunovima nego klasična umetnička jazbina. Svoje stihove po Jangovim
slikama s vremena na vreme je, kada bi stigao, ispisivao izvesni Mo Jen.

U pekinškoj galeriji “Oniks” slušao sam eseje dr Raška Radovića o delima evropskih i kineskih
umetnika koja je izlagala njegova supruga Suzan, Kineskinja sklona umetnosti i trgovini. U Galeriji
SANU jedne jeseni zamalo sam se zaljubio u “Devojku sa knjigom” Jovana Bijelića, koja je u stvari
portret studentkinje Drage Stojković, a u Dunhuangu, tom centralnoazijskom pustinjskom stecištu
indijskih, evropskih i kineskih kulturnih uticaja, poželeo sam da ostanem zauvek, zadivljen tamošnjim
drevnim budističkim freskama i bojenim skulpturama. U svakoj rimskoj crkvi sa Karavađovim delima savesno sam ubacivao kovanice u aparat za rasvetu, ne zabušavajući finansijski u masi znatno bogatijih zapadnjaka.

Mala oaza sveta

Po povratku u Suboticu, posle petogodišnjeg odsustvovanja, obradovao sam se maloj umetničkoj oazi
sveta u sred naše male varoši. Savremena galerija je svoje kitnjasto secesijsko ruho iznutra ispunjavala
nesputano bistrim umetničkim tokovima sopstvene epohe. Ostao sam zatečen istražujući šta se sve u
njoj i oko nje dešavalo dok sam bio odsutan. Samo letimičan pregled aktivnosti Savremenu galeriju
svrstava među ustanove od nesumnjivo nacionalnog formata i značaja.

Pomenimo izložbe “Memorija prostora”, “Tri boje crvene: Božica Rađenović, Vesna Perunović,
Olivera Parlić”, “Drugi pogled: neki aspekti umetničkih poetika žena”, pa “Bili smo heroji” Balinta
Sombatija kojoj je pripala “Politikina nagrada” za najbolju samostalnu izložbu 2014. godine. Potom,
samostalne izložbe Vladimira Miladinovića, Bojana Radojčića, Miše Mladenovića, Saše Tkačenka,
Ivane Ivković, pa “Strip u Subotici” i “Neuklopljive”.

Kroz ovu galeriju prošli su doajeni: Milan Stanojev, Branimir Karanović, Marko Dragojlović, Bojan
Bem, ali i lokalci svih generacija, od Maje Rakočević Cvijanov i Spartaka Dulića do Đerđa Boroša.
Galerija je za proteklih pet godina pružala široku podršku mladima, poput Svetlane Ždrnje i Vanje
Subotić. Dalja imena, prava galerija ličnosti, takoreći se ređaju sama: Mladen Bizunić iz Beča, Ivana
Ivković, Velimir Vukićević, Ljubica Jocić Knežević...

Pitao sam se šta se dogodilo sa starim dobrim Likovnim susretom koji je, ako izuzmemo grandioznu
izložbu kojom se Ljuba Popović svojevremeno vratio u zavičaj, crkavao od dosade, radeći uglavnom
od osam do dva posle podne?

Kako upokojiti nemar?

Uz nezaobilaznu funkciju izložbenog prostora, Savremena galerija je tokom proteklih pet godina
organizovala obrazovne programe u kojima su učestvovali dr Dubravka Stojanović, istoričarka, dr
Todor Kuljić, sociolog i dr Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti.

Galerija je sarađivala sa drugim ustanovama i manifestacijama u samoj Subotici. Pomenimo “Dezire”
festival, Međunarodni festival pozorišta za decu, Narodno pozorište, Međuopštinski zavod za zaštitu
spomenika kulture i druge. Pažnja je posvećivana i civilnom sektoru kroz saradnju sa “Grupom 484”,
Inicijativom “Nasmeši se Subotici”, Grupom “Urlik” i drugima. Njene programe su zdušno pomagali i saradnici iz Subotice: Mirko Grlica, Petar Mitrić, brojni pedagozi koji su časove držali u samoj galeriji
i drugi stvaraoci, naučni radnici i umetnici.

– Kulturološki koncept galerije, stasavao od šezdesetih do kraja osamdesetih godina, potpuno se bio
raspao devedesetih godina. Naprosto nije bilo novca ni volje da se bilo šta značajnije uradi – kaže Nela
Tonković, dosadašnja direktorica Savremene galerije. – Zbog toga smo, pored izložbenih programa,
uveli edukatovne i druge programe i aktivnosti. Od 2013. ponovo smo počeli da otkupljujemo radove
za naš umetnički fond, prvo gradskim sredstvima, a potom sredstvima koja smo svake godine dobijali
na konkursu Ministarstva kulture. Kada je u pitanju tavanski prostor, njegova kvadratura dopuštala je
da pomognemo mladim umetnicima i ponudimo im da tamo stvaraju svoje radove, u nedostatku
sopstvenih ateljea. Naš Grafički atelje, takođe u tavanskom prostoru, bio je otvoren za grafičare,
učenike srednjih škola i studente. U jednom trenutku, tavanski prostor su koristili i glumci Drame na
mađarskom Narodnog pozorišta za svoje probe. Zahvaljujući svemu tome, uspeli smo da oživimo
galeriju i učinimo je istinski dostupnom.

Galerija kao plen partitokratije

Na žalost, galerija je ovog leta postala isuviše dostupna, kako se mandat direktorice bližio kraju.
Umesto prosvećenog osvrta na dosadašnji rad i uvažavanje onoga što javno govore relevantni
umetnički krugovi, pozvani da daju opštu ocenu rada Savremene galerije, ponovo je stupio na scenu
koalicioni greh spram javnog interesa. Savremena galerija postala je plen stranačkog čopora, poput Art
bioskopa “Lifka” ili Zoološkog vrta.

Za vršioca dužnosti direktora Savremene galerije Gradsko veće je 9. jula imenovalo Arpada Blaška,
kako je navedeno, master primenjenog umetnika, ali i predstavnika Saveza vojvođanskih Mađara.
Poražavajuća je činjenica da je istek mandata bio jedini argument gradskih vlasti. Još gore je što je
prethodno Skupština grada upodobila statut Savtemene galerije formatu kandidata.

Smena po pukom međustranačkom kadrovskom ključu, bez valjanog, dakle stručnog i argumentovanog
obrazloženja, birokratski je akt naše svakodnevice koji svedoči da smo, kao društvo, rajetinski podlegli
dnevnopolitičkom, upravo stranačkom, burazerskom i kumovskom, umesto da istrajavamo u
kulturnom, kvalitetnom i pristojnom. Ne kolje se bik, u ovom slučaju kadrovski jedna galerija
evropskog formata, radi kilograma partijskog bifteka.

Zašto tako mislim?

Blaško

Arpad Blaško, u maniru pravog birokrate, nije želeo da govori za medije. Rekao je da čeka svoje
formalno postavljenje. Nije želeo da govori ni o programu po kom će Savremena galerija raditi tokom
sledećih godinu dana. Kaže da će godišnji program tek pripremiti i da o njemu, naknadno, možemo da
razgovaramo. Konkurs za direktora je propao, a on se pripremao za taj četvorogodišnji mandat.

Koncept rada za mandat od četiri godine, kao privatan dokument kako reče, ne želi da nam dostavi.
Bolje da sačekamo...

Zbog toga smo konsultovali njegovu radnu biografiju. Sudeći prema njoj, Blaško je poliprofesionalna
osoba koja s lakoćom hobotnice obavlja potpuno različite poslove i dužnosti.

Rođen u Vrbasu, 1985, pohađao osnovnu školu u Kuli, pa srednju Politehničku školu u Subotici. Na
Akademiji umetnosti u Novom sadu završio osnovne (grafičke komunikacije), pa master studije.
Radio je kao menadžer prodaje, montažer, dizajner u firmi “Creative Line”, osnivač NVO “EcoART”
koja, kako se navodi, okuplja mlade od 10 do 18 godina, saradnik u pozorištu, nastavnik likovne
kulture i pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu nacionalnih manjina.

U Blaškovoj biografiji navedeno je da je učestvovao na više kolektivnih izložbi. Reč je o
manifestacijama pretežno lokalnog karaktera: “Ritam Evrope”, SKC Novi Sad, Izložba fotografija
studenata Akademije umetnosti, zatim Plakatima protiv nasilja nad ženama, 5. bijenale (u dokumentu
piše “bienale”) savremene primenjene umetnosti vojvođanskih Mađara, 3. svetsko bijenale (opet piše
“bienale”) studentske fotografije u Novom Sadu, 12. prolećna izložba u Gradskoj biblioteci u Subotici,
3. međunarodna izložba malih formata na Otvorenom univerzitetu u Subotici, Izložba fotografija u
Ražnju u Hrvatskoj i još nekoliko izložbi u Subotici i Senti.

U biografiji se navodi i Blaškovo učešće u izradi dizajna za nekoliko plakata, pet knjiga vojvođanskih
Mađara, nekoliko firmi i nevladinih organizacija.

Kulturna politika po svetonazorima lokalne političke starlete

Isključivo je na građanima Subotice da rasude treba li im politika u oblasti kulture na fonu nacionalnog,
ujedno evropskog stremljenja i kvaliteta ili kultura po meri stranačkih nagodbi, po sadržaju duboko
provincijalna, zasnovana na shvatanjima politički promiskuitetne lokalne starlete koja je onomad, u ime
koncepta života koji zastupa, a povodom srodnog dešavanja u ovdašnjem bioskopu, rekla šta ima (da za
posao u kulturni nije potrebno posebno obrauzovanje). Sve što bih tome dodao bilo bi suvišno i
očigledno, osim da je koalicioni ključ korozija javnog interesa.

Premda su bili mnogo veći mangupi na sceni istorije, gore pomenuti Mediči i drugi Firentinci epohe renesanse dobro su znali šta je umetnost, zašto je značajna i kako se prema njoj ophodi. Firencom
njihove ere muvali su se Mikelanđelo, Pisano, Kambio, Đoto i ostali koji su je načinili velikom. Nije to,
naime, mogao ni jedan činovnik željan političkog uhlebljenja.

 

SUD NESPORNIH AUTORITETA

 

BALINT SOMBATI

U EU rukovodioci ovakvih ustanova moraju da budu istoričari umetnosti

Likovni susret/Savremena galerija je imala šest rukovodilaca, Nela Tonković je sedma po redu. Među ranijima nalazimo samu jednu osobu koja je imala spremu istoričara umetnosti, ostali su svi bili razni kadrovi političkih tela, najčešće po nacionalnom ključu

Nemojmo zaboraviti da je Savremena galerija, bivši Likovni susret, ustanova koja je skoro šest
decenija aktivna. Ona je već na početku imala jugoslovenski karakter i tu orijentaciju nikada nije
gubila. O tome svedoče istaknuta imena nekadašnje zemlje u njenoj zbirci. Ona je i danas jedna od
vodećih ustanova vizuelne kulture u zemlji, mada radi u otežanim uslovima. Naime, termin savremene
umetnosti se u međuvremenu znatno izmenio. To više ne znači kačenje štafelajskih slika na zidove,
nego podrazumeva najaktuelnije medije izražavanja koji traže specijalne uslove realizacije. U
medijskom i tehničkom smislu, Savremena galerija je nadrasla okvire Rajhlove palate koja je istorijsko
blago, neke njene prostorije su ofarbane u razne nijanse i u njene zidove je zabranjeno ukucati ekser ili
fiksirati šaraf. Takve okolnosti značajno vežu ruke tamošnjih stručnjaka, ali uprkos svemu tome
program se odvija na zavidnom nivou.

Pored tih objektivnih ima problema i drugačije prirode. U statutu galerija i muzeja savremene
umetnosti u Evropskoj uniji postoji propis da rukovodioci moraju biti istoričari umetnosti. To se svugde
poštuje. U Srbiji se stalno naglašava kako zemlja čini velike korake u cilju dostizanja standarda EU, ali,
imajući u vidu Savremenu galeriju, ima još dosta toga da obavi na tom planu.

Likovni susret/Savremena galerija je imala šest rukovodilaca. Nela Tonković je sedma po redu. Među
njima nalazimo samu jednu osobu koja je imala spremu istoričara umetnosti, ostali su svi bili razni
kadrovi političkih tela, najčešće po nacionalnom ključu. Stručni aspekti nikada nisu bili prvobitni jer je
redovno politička pozadina bila odlučujuća. Suočavamo se namerom da SVM želi da postavi svog čoveka na čelo ustanove, ali ne raspolaže odgovarajućim stručnjakom za tu funkciju. Ne poštuje se
dovoljno rad Nele Tonković koja je ustanovu podigla na viši nivo. Njena koncepcija je barem tolikog
značaja koliko je bio sudbonosan poduhvat Dragomira Ugrena, kada je devedesetih godina Galeriju
savremene umetnosti Vojvodine podigao na rang muzeja. Tonkovićeva je imala svoju viziju ustanove i
napravila novi imidž nekadašnjeg, zastarelog Likovnog susreta.

 

IVANA IVKOVIĆ

Saradnja sa Nelom Tonković je moje najdragocenije iskustvo

Susret sa angažmanom Nele Tonković i pažljivim izborom projekata i umetnika koji će se nadovezati na prostor i ideju koju je sa svojim timom uspešno zastupala, spadaju u najprofesionalnija iskustva koja sam kao umetnica za 12 godina aktivne prakse imala i u srpskim i u inostranim uslovima. Nije nepoznata činjenica da je subotička Savremena galerija, ali i sama scena na taj način, otkad je Tonkovićeva na njenom čelu, mnogo povezanija sa zbivanjima u Beogradu, Čačku, Novom Sadu i mnogo vidljivija i prepoznatija.

Nelu Tonković sam upoznala 2012. godine preko prijatelja i kolega iz Kulturnog centra Beograda koji
su mi skrenuli pažnju na njen rad i angažman unutar Savremene galerije u Subotici. Moj prvi susret sa
Nelom je ujedno i prvi susret sa Palatom Rajhl, a prve impresije i reakcije i na Nelu i na prostor
obezbedile su godinama posle toga izvanrednu saradnju i profesionalne, umetničke razmene koje su
nam donele obostrana ispunjenja i uspehe.

Prostor Palate Rajhl svojom impozantnošću ne može nas ostaviti ravnodušnima a činjenica da se u
njemu nalazi galerija koja istražuje domene savremenih umetničkih praksi mene kao aktivnu umetnicu
čini neizmerno zadovoljnom. Susret sa Nelinim angažmanom i pažljivim izborom projekata i umetnika,
koji će se nadovezati na prostor i ideju koju je sa svojim timom uspešno zastupala, spadaju u
najprofesionalnija iskustva koja sam kao umetnica za 12 godina aktivne prakse imala i u srpskim i u
inostranim uslovima. Nela je od starta imala jaku i jasnu viziju. Učinila je vrlo važne i odlučne korake
da se savremenost kao koncept apsolutno sprovede u okvirima jednog tako moćnog galerijskog
prostora!

Sarađivale smo na dve izložbe - grupnoj koja se bavila idejom memorije prostora i nosila isti taj naziv i
mojoj samostalnoj koja je trajala od marta do maja ove godine. Ne mogu a da ne uvrstim oba ova iskustva u sam vrh svog profesionalnog istraživačkog i umetničkog delovanja i pre svega sam vrh
uspešnosti sopstvenih saradnji sa kustosima. Nela Tonković je omogućila da se u oba slučaja vrlo
složeni i zahtevni projekti realizuju na najbolji i najlakši način. Pružila je neizmernu podršku i
razumevanje, i kao direktorka ove institucije i kao kustoskinja.

Moj boravak u Subotici u martu 2018. i priprema samostalne izložbe “Amuse me” predstavljaju prvo
iskustvo artist in residence programa koji sam imala u Srbiji jer je zbog složenosti same izvedbe
izložbe bilo neophodno da boravim dovoljno dana u Subotici. To mi je obezbedilo jednu realnu
perspektivu na grad, galeriju, sopstvenu izložbu, ali i na iskustvo u radu sa Nelom Tonković.

Sve što je realno zamislivo, da neko sa pozicije direktora galerije, odnosno kustosa, treba i može da
učini za umetnika, Nela sprovodi u realnost, ali i mnogo više od toga. Prijateljski nastrojena sa jasnim
stavom poštovanja granica umetnika, što je, zapravo, kao spoj u našoj sredini retkost, angažovana i
istrajna, apsolutno puna praktične podrške i inspiracije... Sve to dolazi sa Neline strane u jednom vrlo
istančanom profesionalnom smislu! Na javnom predavanju i promociji kataloga koje smo održale
zajedno na zatvaranju izložbe “Amuse me” istakla sam da mi je iskustvo saradnje sa Nelom Tonković
najdragocenije iskustvo u dosadašnjoj karijeri i stojim jasno iza tog stava.

Kao kustoskinja i neko ko dobro poznaje i razume savremene umetničke prakse, ali i same umetnike, te
njihovu prirodu i potrebe, čini mi se da je na poziciji direktorke Savremene galerije mogla veoma lako
da sprovede pomake i svoje evidentno poznavanje savremene istorije umetnosti pretoči u konkretne
aktivnosti i uobličavanje, odnosno uspostavljanje galerije. Neophodnost da se kulturna scena
decentralizuje i proširi van okvira Beograda i Novog Sada i da se uspostave konkretne institucionalne
odnosno međugalerijske saradnje Nela Tonković je odavno uvidela i počela da uslešno primenjuje i
poštuje. Nije nepoznata činjenica da je subotička Savremena galerija, ali i sama scena na taj način,
otkako je Nela na čelu galerije, mnogo povezanija sa zbivanjima u Beogradu, Čačku, Novom Sadu i
mnogo vidljivija i prepoznatija.

Postavlja se pitanje po sada već utvrđnoj liniji sunovrata vrednosti u kulturnoj politici naše zemlje i
neobjašnjivim obrtima na pozicijama male ili velike moći, kakvu će i koliku štetu svim ovim započetim
i uspostavljenim procesima, te profesionalnim rezultatima Savremene galerije u Subotici, naneti
predaja iste u ruke neiskustva i nasumično politički izabranog budućeg direktora.

Pored neizmerne podrške Neli Tonkovic iskazujem i svoju ličnu građansku zabrinutost vezanu za
razvoj događaja oko Savremene galerije u Subotici

 

VIŠNJA KISIĆ

Velika posvećenost poslu, izuzetna stručnost

Doprinos Nele Tonković mora se posmatrati istovremeno kao doprinos direktorke i doprinos kustoskinje, jer mi u slučaju Savremene galerije govorimo o izrazito malom kolektivu, pa ona nije bila samo menadžerka ustanove i kolektiva, već njen aktivni stručni član.

Savremena galerija u Subotici stvorena je u specifičnom trenutku početkom šezdesetih u vreme SFR Jugoslavije i tada (kao Likovni susret Palić) imala veoma važno mesto u umetničkom stvaralaštvu na jugoslovenskom prostoru. Bila je centar dokumetnovanja umetničkog stvaralaštva koje se dešavalo na likovnim kolonijama širom tadašnje Jugoslavije, kroz izložbu “Likovni susreti” i druge prikazivala je najvažnije domete sa kolonija, i otkupljivala važna dela u oblasti slikarstva, grafike, skulpture i posebno umetničke keramike. Dakle, mi ne govorimo o ustanovi zavičajnog karaktera, koja podstiče i afirmiše isključivo umetnike iz Subotice i okoline, već o ustanovi mnogo širih vidika i opsega delovanja, koja baštini umetničko stvaralaštvo regiona.

Ovu specifičnu poziciju je Galerija izgubila raspadom Jugoslavije, a zvanične kulturne politike koje se u Srbiji od tada vode izrazito su centralističke. Najveći broj ustanova kulture i organizacija civilnog društva koje se bave kulturom smešten je u Beogradu, zatim Novom Sadu, i donekle Nišu.Ta situacija je još izraženije vidljiva u domenu savremenog umetničkog stvaralaštva (za razliku od muzeja i biblioteka) - oficijalna, institucionalna mesta i načini afirmacije savremene umetnosti sve su suženiji i zapušteniji. Značaj Savremene galerije mora se posmatrati u ovom širem kontakstu.

Galerija je danas značajna jer baštini važno umetničko stvaralaštvo jugoslovenske epohe. Značajna je jer deluje izvan Beograda i Novog Sada kao centara finansiranja, institucionalizacije i stvaranja umetnosti. Značajna je jer je mesto koje građanima Subotice približava umetnost, i jer umetnicima ne samo u Subotici već iz cele Srbije i šire nudi prostor za izlaganja. U poslednje vreme Galerija je uspela da postane prepoznato mesto za lokalnu publiku različlitih godina i profila, ali i za kulturne radnike i radnice, umetnike i umetnice širom Srbije.

Doprinos Nele Tonković mora se posmatrati istovremeno kao doprinos direktorke i doprinos kustoskinje, jer mi u slučaju Savremene galerije govorimo o izrazito malom kolektivu, pa ona nije bila samo menadžerka ustanove i kolektiva, već njen aktivni stručni član. Galerija funkcioniše sa sedmoro zaposlenih, od kojih troje radi u administraciji i finansijsko-pravnim poslovima, jedna osoba kao muzejski tehničar, a samo troje, među kojima i direktorka, kao stručni tim na čijem se radu zasniva umetnički i obrazovni program galerije, njena sakupljačka i izlagačka politika, i aktivnosti razvoja publike.

U toku Nelinog mandata možemo da pratimo nekoliko važnih promena. Prva je izrazit fokus na stvaranju raznovrsnije, informisanije i aktivnije publike. U to spadaju serija obrazovnih aktivnosti i radionica za najmlađe, tinejdžere i mlade; program razgovora sa umetnicima koji su bili popularni i među mlađom i starijom publikom; stručna vođenja kroz izložbe svakim radnim danom, interpretacija Rajhlove palate za turiste, itd. Druga je jaka umetnička vizija i prepoznavanje da je savremena umetnost otišla izvan “fioka” u koju je tradicionalno stavljana sakupljačkom i izlagačkom politikom u Galeriji.

Tako je osim zbirke slikarstva, skulpture i keramike, i grafika i crteža, uvedena nova zbirka “novih medija” koja oslikava raznovrsnost savremenih umetničkih izraza i koja iako je najmlađa, već zastupa neke od važnih imena savremene umetnosti na teritoriji Vojvodine. Ovaj iskorak ka “novim medijima” vidljiv je i u izložbama koje se dešavaju u Galeriji, ali i u radu na edukaciji publike o umetničkim instalacijama, digitalnoj umetnosti, konceptualnoj umetnosti… Treća promena je aktivna saradnja sa drugim ustanovama i organizacijama ne samo u Subotici, već celoj Srbiji – Galerija je dobar domaćin i mesto gde mnogi koji dođu u Suboticu organizuju obrazovne programe, izložbe i debate za stručnjake i građane Subotice – „Grupa 484“ sa svojom izložbom rađenom sa izbeglicama, azilantima i migrantima u Srbiji, Evropa Nostra Srbija sa radionicama za decu o kulturnom nasleđu sa ciljem podsticanja interkulturalizma u Subotici, Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije sa svojim debatnim programima.

Rad je Nele Tonković svakako je karakterisala velika posvećenost poslu, izuzetna stručnost u oblasti istorije umetnosti i muzeologije, i vera u emancipatorsku snagu umetnosti u našem društvu. Mislim da je to hranilo njenu hrabrost da galeriju otvori za brojniju i aktivniju publiku, za autore koji nikada nisu izlagali u Subotici, za izlaganje i sakupljanje novih medija i eksperimenta u umetnosti. Uz to, Nelin rad je negovao duh saradnje i podrške. Nela je kao direktorka i kao koleginica podržavala druge članove kolektiva u njihovim idejama, radu i dodatnoj edukaciji.

To je očito i u njihovoj borbi za njen ostanak na rukovodećoj poziciji. A pored saradnje unutar ustanove, podsticala je saradnju sa mnogim ustanovama, pojedincima i udruženjima građana koja se bave kulturom širom Srbije – i baš zato su mnogi izložbeni, debatni i edukativni programi nailazili na otvorena vrata i saradnju u Galeriji. Zbog svega ovoga su Nela i kolektiv Savremene galerije učinili velike iskorake u repozicioniranju Savremene galerije na kulturnoj mapi Srbije – učinili je mestom gde se s umetnošću radi i o umetnosti govori stručno, otvoreno, radoznalo i kritički. A takvih mesta, pogotovo institucionalnih, je suviše malo u Srbiji.

 

SAOPŠTENJE ASOCIJACIJE “NEZAVISNA KULTURNA SCENA SRBIJE”

Predstavnici lokalnih vlasti u Srbiji kao da čine sve da izbegnu zakonom predviđene konkursne
procedure za izbor rukovodilaca ustanova, praveći farsu raspisanim konkursima, menjajući statute ustanova, likvidirajući ustanove, kršeći zakone i proizvodeći za njih najpoželjnija, a po stanje kulture pogubna v.d. stanja, čime se vrši negativna selekcija i stranačko namirivanje interesa.

Asocijacija “Nezavisna kulturna scena Srbije” pridružuje se kulturnoj javnosti u Subotici i širom Srbije
u oštroj osudi odluke Gradskog veća Subotice da predloži imenovanje vršioca dužnosti direktora
Savremene galerije u Subotici, odnosno razrešenje direktorke Nele Tonković, koja je tokom
dosadašnjeg mandata uspela da pozicionira tu ustanovu kulture među najznačajnije u zemlji. Odlukom
o imenovanju v.d. direktora uskraćuje se stručno i kvalitetno rukovođenje Savremenom galerijom koja
je proteklih godina bila redak primer javne ustanove koja je u potpunosti otvorena i za umetnike i
organizacije sa nezavisne scene, kao i za nove umetničke prakse, kritičke poglede i sve građane kojima
je prostor za kulturu potreban.

Posebno zabrinjavajuće je to što je razrešenje Nele Tonković samo još jedna u nizu štetnih odluka po
savremenu umetnost i kulturu koje se sprovode, ne samo u Subotici, gde je prošle godine na mesto
direktora Art bioskopa “Aleksandar Lifka” postavljena osoba sa diplomom agronoma, već i širom
zemlje, gde se kažnjavaju rukovodioci ustanova koje funkcionišu po najvišim profesionalnim
standardima. Javnosti je poznat primer iz Požege, gde je protivzakoniti obračun lokalnih vlasti sa
direktorkom Kulturnog centra Požega završio odlukom kojom je ova ustanova likvidirana, pa pripojena
sportskom preduzeću u novu sportsko-kulturnu ustanovu. Renome Gradske galerije u okviru KC
Požega ubrzo je urušen novom, kvalitativno upitnom programskom orijentacijom, što je navelo čak i
Ministarstvo kulture i informisanja u obrazloženju odbijanja podrške za finansiranje programa.

Jedan od primera je i Umetnička galerija “Nadežda Petrović” u Čačku, u kojoj je raspisan konkurs za
izbor direktora po isteku mandata i odlasku u penziju dugogodišnje direktorke Milice Petronijević.
Čudnim spletom okolnosti ili zbog prijave same predsednice Upravnog odbora ove ustanove za mesto
direktora, konkurs je poništen, a Skupština grada Čačka imenovala je v.d. direktora po “političkom
ključu”, a ne iz redova kompetentnih stručnjaka koji bi mogli da vode tako važnu i respektabilnu
ustanovu kulture.

Predstavnici lokalnih vlasti u Srbiji kao da čine sve da izbegnu zakonom predviđene konkursne
procedure za izbor rukovodilaca ustanova, praveći farsu raspisanim konkursima, menjajući statute
ustanova, likvidirajući ustanove, kršeći zakone i proizvodeći za njih najpoželjnija, a po stanje kulture
pogubna v.d. stanja, čime se vrši negativna selekcija i stranačko namirivanje interesa. Ovakve, sada već
ustaljene prakse, veoma su opasne, ne samo po kulturni život sredina u kojima se dešavaju, već i po
čitavo društvo.

U slučaju Subotice, konkurs za direktora Savremene galerije raspisan je pre isteka mandata Nele
Tonković, ali je poništen zbog nepravilnosti u tekstu – odlukom Upravnog odbora te ustanove na čelu
sa Robertom Santom, inače zamenikom direktora Zoološkog vrta.

Apelujemo stoga na Skupštinu grada Subotice da ne usvoji predlog Gradskog veća Subotice, a kulturnu
i širu javnost pozivamo da stane u odbranu struke i kvaliteta, a protiv stranački i nacionalno
motivisanih odluka.

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije

Prvi put objavljeno: 17-07-2018 00:00