Grad

UGS Nezavisnost o građanskim protestima

09-02-2019 11:32

 

Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ podržavaju mirne građanske proteste i zahteve usmerene ka demokratizaciji društva i stvaranju pretpostavki za ravnopravan i argumentovan politički i širi socijalni dijalog. Istovremeno, protivimo se raspisivanju još jednih u nizu vanrednih izbora, posebno imajući u vidu da redovni parlamentarni izbori slede već naredne, 2020.godine.

U uslovima postojanja gotovo opšte saglasnosti u stručnoj javnosti da izbornu praksu, uslove i institucije za njihovo organizovanje i kontrolu, ali i sam izborni sistem i pravila treba ozbiljno reformisati, neracionalno je insisitirati na raspisivanju izbora pod trenutno važećim neprihvatljivim uslovima. To samo vodi daljoj polarizaciji, uz trošenje novca i gubljenje vremena i energije za promene.

Umesto priče o još jednim izborima i njihovom bojkotu, treba hitno otvoriti dijalog o izbornim pravilima igre. Izborna pravila se ne menjaju u godini u kojoj se organizuju izbori – ne barem u demokratskim društvima. U dijalogu, pored političkih aktera, moraju učestvovati i akademska zajednica i organizacije civilnog društva. Izbori se, valjda, raspisuju zbog građana i građanki i njihovog prava da znaju ko im se i sa kakvim rezultatima i programima nudi na ravnopravnom izbornom tržištu.

ŠTA MI HOĆEMO?

Upozoravamo da borba za odbranu slobodnih i fer izbora i nezavisnih medija i institucija od pošasti njihovog ignorisanja i pražnjenja u siromašnoj Srbiji ne znači mnogo bez istovremenog zalaganja za smanjivanje enormnih nejednakosti, rast zarada i sigurnog i dostojanstvenog rada.

Predstavnike vlasti upozoravamo i ovom prilikom da su jačanje socijalnog dijaloga, prakse kolektivnog pregovaranja i primena vrednosti sadržanih u Evropskim socijalnim stubovima prihvaćena i u velikoj meri neispunjena državna obaveza .

Svima mora biti jasno da su političke promene bez socijalnih – tek promene garnitura na vlasti.

Nagledali smo se štrajkova zloupotrebljenih za obračune sa političkom i poslovnom konkurencijom, kao i zahteva za vanrednim izborima posle kojih je sve ostajalo isto. Ako ne i gore.

Na protestima vidljiva parola da nećemo da budemo jeftina radna snaga govori o sazreloj svesti da pristati na život na nivou pukog preživljavanja nije dostojno čoveka.

Perspektiva prekarne i jeftine radne snage koja je, za male pare, uvek na izvolte potencijalnim poslodavcima – svakako nije ni za koga prihvatljiva, posebno ne za mlade i obrazovane.
Primera radi, je li prosek od četristo i kusur evra sudbina namenjena Srbiji? Je li penzija od dvesta-trista evra kruna nečije karijere i decenijskog rada?

Treba li i dalje kažnjavati zaposlene koji pred pretnjom stečaja i gubitka radnog mesta odu u prevremenu penziju? Treba li da mladi rade na bedno plaćenim i nesigurnim poslovima, ispod svojih kvalifikacija?

Ili račun treba da konačno, bar onaj politički, plate sve vladajuće garniture koje su nas dovele do stanja raširenog siromaštva u kome su nejednakosti duplo veće od evropskog proseka?

Zato zahtevamo od svih političkih aktera, i pozicionih i opozicionih, da se nakon analize efekata pristupi promeni antiradničkog Zakona o radu i oživi sada blokirana praksa kolektivnog pregovaranja!

Test za našu podršku je donošenje Socijalnog pakta o razvoju i zapošljavanju kojim se, pored stabilnog rasta, dovođenja na rukovodeća mesta sposobnih, a ne lojalnih, stvaraju garancije da za najviše tri godine minimalna zarada dosegne minimalnu potrošačku korpu, a prosečna zarada vrednost “normalne” potrošačke korpe.

Najzad, bez (besplatnog ili bar visoko subvencionisanog) pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdravstvenim uslugama i prava na kulturu slede nam sigurno socijalna izopštenost, digitalno ropstvo i egzodus mladih.

I ne radi se tu samo o mladima i radnicima. Nisu li i novinari, profesori, sudije i inženjeri, kao i vojnici i policajci duboko uniženi padom profesionalnih standarda i služenjem kadrovima sa kupljenim diplomama i „romansiranim“ biografijama „uspešnih“ poslovnih ljudi bliskih politici?

Na drugoj strani, zalažući se za pristojan, dostojanstven rad danas, mladi se bore istovremeno i za sopstvenu poželjnu budućnost.

Izlaz nije u paroli „samo da diplomiram pa da emigriram“. Glasanje i protestvovanje su, ipak, čin učestvovanja i težnje za boljim.

Ako nam to naša deca urade, odnosno ako mi to napravimo njima, ostaćemo tek čuvari plaže u zimskom periodu na obali kojom vladaju lojalni i podobni politički kameleoni i mediokriteti.