Scena

Kvaka 22 na kulturan način

18-02-2019 14:13

Pre nego što se ponovo budemo zgražavali nad stručno nekompetentnom subotičkom komisijom za dodelu sredstava za kulturu 2019. godinu, apostrofiraćemo još jednom temeljni uslov uređenog društva koji podrazumeva da se nakon realizacije odobrenih projekata prikaže i evaluacija.

Viktorija Šimon Vuletić

Najsažetije rečeno evaulacija podrazumeva periodično ocenjivanje efikasnost, efektivnost, uticaj, održivost i važnost projekta u kontekstu postavljenih ciljeva. Kako da se ponovo oslonimo na sistem izbora, a zatim i vrednovanja komisije, kada su i predstavnici Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz Beograda u svom izveštaju za prošlu godinu zaključili da u Subotici “komisiju čine većinom ljudi koji se ne bave kulturnim delatnostima, te se postavlja pitanje koliko su odabrani projekti kvalitetni i na osnovu kojih kriterijuma su odabrani”.

Kakvu strategiju i stav radnici u kulturi da zauzmu prema odlukama koje u velikoj meri utiču i na turistički potencijal samog gradskog jezgra, kao nosioca brojnih međunarodnih projekata, kada niti znaju šta su ciljevi kulturne politike ovog grada, niti kome i zašto se raspodeljuje ionako skroman budžet za kulturu, izuzimajući ovom prilikom dodatni osvrt na utaljivanje kroz razne vidove građevinskih radova.

Da su se današnji dodeljivači časti i masti bar malo potrudili da se upoznaju sa predloženom kulturnom strategijom Srbije i njenom, inače po mnogim eminentnim stručnjacima problematičnom podelom na sedam “kulturno-civilizacijskih formacija” ovdašnji kulturni komesari bi valjda shvatili da vizantijska, starobalkanska i herojska dimenzija “kulturnih formacija” uopšte nije karakteristična za naš grad i širi region, sem ako nije u pitanju kulturni inženjering koji će Suboticu definitivno da vrati u predistorijsko vreme narodnih predanja i plemenskih okupljanja.

Znači, po postojećoj podeli državne kulturne strategije Subotica prvenstveno i skoro bez ostataka pripada “kulturno-civilizacijskoj formaciji” nazvanoj “prosvećeno-evropska” koja po autorima strategije “počiva na novovekovnim kulturnim idealima Zapadne i Srednje Evrope koje prihvata srpska kultura, na idealima racionalnosti, modernosti i prosvećenosti. Ova dimenzija srpske kulture naglašava slobodu ličnosti i stvaralaštva, slavi kreativnost, inovaciju, eksperiment…”

Naravno, državni stratezi nisu zaboravili da napomenu da kultura mora da ima i demokratsku dimenziju navodeći da "ne sme da pripada samo elitama, da je kultura koja ne prožima društvo osuđena na odumiranje, da živu kulturu ne čine institucije u kojima se prestonička elita samozabavlja, već ustanove koje podstiču i prepoznaju umetničke poduhvate ljudi iz svih segmenata društva", što je možda odrednica nad kojom možemo da se zapitamo da li shodno tome i “institucije” rijalitija spadaju u kulturnu kategoriju i da li to u stvari potvrđuje tezu subotičkih političara da za kulturu nije potrebno obrazovanje. Obrazovanje je itekako potrebno i po mogućstvu verifikovano kao stručno.

Ne sporeći dragoceni doprinos amaterizma u takoreći svim kulturnim sferama – od pozorišta, pesništva, muzike, igre, rukotvorina, pa sve do stripa i ulične umetnosti – zaista je neverovatno da u gradu sa 12 ustanova kulture i više destina stručnjaka impozantnih dostignuća o budžetu za kulturu odlučuju isključivo ljudi partijskih struktura. Za koje iskreno sumnjam da dobijene projekte razvrstavaju po kriterijumima potvrđenog kvaliteta i stručnih referenci ili inovativnosti, savremenosti i mladalačkog entuzijazma. Nestručnost u bilo kojoj društvenoj sferi da se zateknu ljude prisiljava da slušaju naredbe umesto svoju savest i znanje.

Pre nego što neko stručno telo obradi rezultate kulturne politike Grada Subotice, upravo kroz evaluaciju, moram da primetim da pročešljavanjem društvenih mreža, FB profila i stranica, gradskih portala i lokalnih blogova, registara udruženja i njihovih delatnosti dolazimo do zaključka da bi se čak i u najboljoj nameri, i uz izvinjenje svim posvećenicima posla, budžet za kulturu mogao preinačiti u budžet za socijalna davanja. Ili još gore, u političko potkupljivanje. Civilizacijski standardi ipak moraju da se poštuju i “kulturni proizvod” ne sme da postane dekoracija sopstvenoj svrsi.