Intervju

'Krivac je tamo negde' ili razgovor o suzama na kraju predstave

02-03-2019 08:31

VLADIMIR GRBIĆ, GLUMAC, REDITELJ I SCENARISTA

Jedan od likova, petnaestogodišnji Jovan, kaže da je prva stvar koju ugleda čim otvori oči jeste dugme njegovog računara. Uključuje ga, i nastavlja da igra igricu GTA tamo gde je juče stao. Opisuje kako u igrici razori ceo grad, ali da mu to više nije dovoljno, i kako poželi da oseti miris pravog baruta. Inspiracija za ovu priču potiče još iz vremena kada sam studirao, i čitao o momku iz SAD koji se prijavio da ode u Irak, jer mu nije više bilo dovoljno da ubija izmišljene likove sa ekrana.

Branislava Žujović

Subotička publika u prošlu subotu imala je priliku da odgleda predstavu "Krivac je tamo negde", posvećenu problemu i uzrocima vršnjačkog nasilja. Predstavu su izveli mladi glumci Jovan Veljković i Ana Rudakijević, pokrovitelj je Fondacija "Tijana Jurić", a režiju i scenatrio potpisuje naš sagovornik Vladimir Grbić, glumac subotičkog Narodnog pozorišta.

Još 2015. godine Igor Jurić obratio ti se sa idejom da se napravi predstava na temu vršnjačkog nasilja. Od čega si krenuo kao scenarista i reditelj?

VG: Moram priznati da nije bilo jednostavno, pogotovo kada je bila u pitanju uloga tekstopisca. Do tog trenutka imao sam iskustva kao reditelj, pre svega sa svojom dramskom grupom, a i studirao sam kod našeg čuvenog reditelja Bore Draškovića. Moja prvenstvena ideja bila je da uzmem primere nasilja iz različitih dramskih dela, i spojim ih u jedan kolaž koji bi oslikavao sliku našeg društva. Kako je proces odmicao, shvatio sam da bi bilo najpametnije osmisliti priču. Ohrabrio sam se, seo i napisao tekst onako kako sam smatrao da je najbolje. Nije mi bilo zanimljivo da pričam sto puta ispričanu priču o tome kako se neki klinci tuku na ulici, i onda se mi uhvatimo za glavu, kažemo kako je to strašno, i svako ode na svoju stranu. Ovo je pre svega priča o društvenoj odgovornosti. Šta je to što svako od nas može da uradi da bi se stvari promenile?

Predstava sadrži gotovo sve situacije vršnjačkog i nasilja nad decom u porodici. Kako si dolazio do primera?

VG: Na žalost, to je bio najjednostavniji deo posla. Nekada smo mogli da kažemo da je dovoljno da otvorimo novine, i naći ćemo dovoljno primera najrazličitijih vrsta nasilja. Bojim se da sada živimo u vremenu kada je dovoljno da ustanemo iz kreveta, otvorimo oči i već ćemo se suočiti sa nekim primerom nasilja. Jedan od likova, petnaestogodišnji Jovan, kaže da je prva stvar koju ugleda čim otvori oči dugme njegovog računara. Uključuje ga, i nastavlja da igra igricu GTA tamo gde je juče stao. Opisuje kako u igrici razori ceo grad, ali da mu to više nije dovoljno, i kako poželi da oseti miris pravog baruta. Inspiracija za ovu priču potiče još iz vremena kada sam studirao, i čitao o momku iz SAD koji se prijavio da ode u Irak, jer mu nije više bilo dovoljno da ubija izmišljene likove sa ekrana. Petnaestogodišnja Ana opisuje kako čim otvori oči počinje da se dopisuje sa svojom prijateljicom sa "Fejsbuka", koja je zapravo pedofil koji se krije iza lažnog identiteta. Takve primere čujemo svakodnevno. Dečak izađe iz stana, počinje sukob sa komšinicom, uđu u autobus, ulaze u sukob sa putnicima... Na svakom koraku suočavamo se sa haosom.. Jedina scena u kojoj ga nema je Anin susret sa doktorom, gde ona izbegava da mu se poveri, jer je potpuno izgubila poverenje u ljude.

"Krivac je tamo negde" biće izvođena učenicima 7. i 8. razreda, kao i mlađim srednjoškolcima. Šta ti je pomoglo da jezikom i situacijama uđes u njihov svet i prilagodiš im predstavu?

VG: To me je, moram priznati, najviše mučilo. Kako da mladim ljudima približimo pozorište, kada oni u svom džepu imaju telefon i dobijaju instant zabavu jednim potezom palca. A onda mi je video igrica o kojoj sam govorio poslužila kao inspiracija. Šta bi bilo ukoliko oni ne bi bili pasivni posmatrači, već aktivni učesnici radnje? Kako bi bilo da se osećaju kao da drže miš u rukama, i da mogu da pomeraju likove kako to oni požele, i da utiču na tok događaja? Zato glumci na samom početku, kažu da je to predstava na čiji tok događaja utiču deca, i da će se likovi ponašati onako kako im oni narede. Činjenica da im je ponuđeno nekoliko opcija ide u prilog osnovnoj priči o kolektivnoj odgovornosti, jer se na žalost, često ispostavi da deca biraju pogrešniji put.

Zašto se po tvom mišljenju vršnjačko nasilje tako lako i brzo širi po Srbiji?

VG: Predstava pokušava da da odgovori i na ovo pitanje, a tu bih se pre svega osvrnuo na lik Jovana. Njegova situacija u porodici je takva da živi sa majkom koja ga ne sluša dok joj se obraća. Oca ne viđa po nekoliko meseci, a kada ga vidi, dobija batine. Druži se sa ortakom koji ga stalno ponižava, a svoja osećanja prema Ani suzbija, jer bi izgubio status "face" u društvu kada bi znali da mu se ona sviđa. Cela ta situacija je toliko frustrirajuća da on na kraju, kako kaže, mora na nekom da se iskali, što dovodi do tragičnog ishoda. Bojim se da ovakve priče zvuče jako poznato, a svaki mladi čovek sa ovakvom biografijom je potencijalna tempirana bomba. Kad se suoči sa istinskom emocijom, on ne zna kako da reaguje. Na samom kraju predstave glumci kažu da je sve moglo biti drugačije, i što je jako važno, zagrle se. Možda je jedan zagrljaj, bio zaista dovoljan da se situacija preokrene, ali šta očekivati od društva u kojem je rijaliti postao stvarniji od stvarnosti, a pokazivanje osećanja se doživljava kao slabost. Činjenica da su malog Aleksu Jankovića vršnjaci tukli pred nastavnicima, i da niko ništa nije preduzeo, govori o jednom bolesnom vremenu otupelih osećanja.

Šta sve u porodici utiče da se sklonost ka nasilju javi kod deteta?

VG: Mislim da je ovde najteže pričati o situacijama u kojima se nasilje ne vidi. Ukoliko neko od ukućana tuče dete, za očekivati je da će to dete preneti takav model ponašanja i na ulicu. Mnogo teže je definisati oblike emocionalnog nasilja i zanemarivanja, jer postoje roditelji koji pričaju kako nikada nisu diglu ruku na svoje dete, što je najčešće istina, a ono se problematično ponaša. Zato glumci daju primer za svaki oblik nasilja (seksualno, emocionalno, fizičko nasilje i zanemarivanje) izlaze iz pozorišne situacije, i pokušavaju da objasne. Ovo je taj primer! Prepoznajte ga! Naravno da je najlakše svaliti krivicu na dete, jer kao što nas uči ova predsatva, kažiprst nikada nije usmeren ka nama.

Zašto je krivac uvek "tamo negde"?

VG: Zato što je najlakše okriviti nekog drugoga. Samooptuživanje predstatvlja određeni emocionalni i psihički napor koji čovek nije spreman da prihvati. Ono navodi na razmišljanje, analiziranje svojih postupaka, i što je najgore, potencijalno menjanje istih, za šta (moderni) čovek nema ni vremena ni volje. Ova predstava ima jedan veoma važan aspekt. Kao autor, pokušao sam da ne opravdam lik Jovana, ali da barem probam da razumem kako je on došao do te situacije. Njegovoj majci je kriv neko drugi zato što nije završila fakultet, Aninom tati je kriva majka koja ih je ostavila, Jovanu je kriva publika koja je umesto njega odlučila kako treba da se ponaša…Kolektivno upiranje prstom na drugu stranu.

Šta žrtva i očevici moraju da urade, a šta državni ograni nakon toga?

VG: Žrtva bi trebalo da se nekome obrati, naravno. Bilo da su u pitanju roditelji, nastavnici, prijatelji. Meni je fascinantno koliko ima SOS linija. Zar je moguće da svi ti ljudi nemaju nikog bližeg kojem bi se obratili za pomoć? To je strašno. Očevici bi trebalo da u liku vide žrtve vide svoj lik, ili lik svoga deteta, i da onda mislim da će uslediti adekvatna reakcija. Kakva god ona bila, ali sve je bolje od skretanja glave. Državni organi bi trebalo da rade svoj posao, naravno, ali ako je već došlo do toga da oni moraju intervenisati, onda je već vrag odneo šalu. Ja mislim da pre svega treba raditi na menjanju svesti kako kod dece, tako i kod odraslih. Usmeravati energiju na kreativne stvari. Mislim da će nam biti bolje kada recimo kultura bude imala isti broj stranicama u novinama koliko i sport.

Publika je veoma emotivno reagovala. Suze su potekle čak i mlađima gledaocima. Kakvu reakcijuočekuješ u školama?

VG: Da se vratimo na početak. Ovo je već treća postavka ovog teksta, tako da sam imao prilike da vidim reakcije. One su burne. U svakom smislu. Razgovarao sam sa jednom socijalnom radnicom pre dve godine na temu šta raditi ako počnu da se smeju na neke tragične situacije kojih ima u predstavi, a ona mi je rekla da ih onda treba pustiti da se smeju. Jer je smeh način odbrane od strašnih stvari koje vide, i koliko god to čudno zvučalo, nije pogrešan! Ono što je meni važno je da niko ne sklanja glavu, niko ne vadi telefon, sarađuju, komuniciraju sa glumcima, a na samom kraju kada počnu da se prožimaju stvarnost i pozorište, i kada glumci pročitaju priču o malom Aleksi, uvek poteknu suze.

Nadam se da ce predstava ohrabriti žrtve da progovore i da shate da nisu same. Sta misliš, šta bi moglo da prođe kroz glavu onima koji zlostavljaju svoje vršnjake dok budu gledali?

VG: Nadam se da neće okrenuti glavu, i krivca tražiti na drugom mestu. Nadam se da će barem neko od vršnjaka pogledati u njega, da će mu biti neprijatno, i da će ta neprijatnost koju bude osetio biti katarzična.

 

Foto: FB