Scena

Otpisani

06-03-2019 15:29

Mladi ljudi su itekako svesni kome u gradu cvetaju ruže, ko kosi, a ko vodu nosi u trenutnoj nakaradnoj društvenoj konstelaciji i koliko je danas smešno nadati se dostojanstvenom životu sa pošteno stečenim diplomama na “luzerskim” fakultetima.

Vuiktorija Šimon Vuletić

Ne propustim ni jednu priliku da gimnazijalce društvenog smera prilikom posete muzeju ne upitam da li neko od njih planira da studira neki humanistički fakultet ili umetničku akademiju. Najčešće kao odgovor dobijem duboko ćutanje ili stidljive, ironične osmehe. Na kraju poslednje posete profesor koji ih je doveo kratko je prokomentarisao: "Većina njih bi da studira menadžment, postane direktor i ima puno para...".

Nije to nikakvo iznenađenje.

Mladi ljudi su itekako svesni kome u gradu cvetaju ruže, ko kosi, a ko vodu nosi u trenutnoj nakaradnoj društvenoj konstelaciji i koliko je danas smešno nadati se dostojanstvenom životu sa pošteno stečenim diplomama na “luzerskim” fakultetima. Sposobniji će se verovatno odlučiti za studije medicine ili IT tehnologija koje će da im otvore vrata za brzu evakuaciju u inostranstvo, a ostalima ne preostaje drugo nego “dugo putovanje u noć” nepotizma, korupcije, političkog dodvoravanja ili jalovog čekanja na beskorisnom birou za zapošljavanje.

Nije svakome cilj da se zaposli u privrednoj zoni u Malom Bajmoku, napisala mi je nedavno jedna mlada, školovana Subotičanka koja svoj hleb zarađuje preko interneta. Poslovi dizajna, časovi jezika, programiranje preko interneta postali su spas za mnoge nezaposlene, pretežno mlade ljude i u našem gradu. Kažu - sviđa im se nezavisnost koju imaju, kažu - ne moraju da trpe bahate šefove postavljene od strane vlasti da se ponašaju kao goniči robova, jer za drugo i nisu...

Svesni su da živeći takoreći u izolaciji nikada neće imati nikakav upliv na dešavanja u svom gradu, ali svakako ne veruju nikome, ni vlasti, ni opoziciji, ne veruju da je danas bilo ko spreman da se žrtvuje za opšte dobro. Pragmatičnost i defetizam tih mladih ljudi deluje na mene kao otrežnjenje od iluzija koje uporno gajim, a koje su možda samo isprazni odjeci nekog prohujalog vremena u kojem su osnovne ljudske vrednosti ipak bile neupitne.

U neka pristojnija vremena, studente humanističkih nauka su pripremali da jednog dana, ako budu imali sreće da se zaposle, postanu društveni korektiv u odnosu na uvek arogantnu vlast, da budu jezičak na vagi koji će doneti prevagu društva s ljudskim likom. Mnoga velika imena ovog naroda decenijama su ulagala svoje znanje, strast i intelektualno poštenje u stvaranje, uslovno rečeno elite, koja će, zavisno od svoje profesije, nepogrešivo prepoznavati opšte društvene interese, imati kritički stav prema vlasti i odupreti se banalizaciji struke.

Znali su profesori i kakva iskušenja čekaju mlade stručnjake, posebno u malim sredinama uvek sumnjičavim prema “beskorisnim intelektualcima” koji bi da uvode zbrku u čvrsto postavljeni red hijerarhije i okoštale vrednosne sisteme.

- Nisu nas pripremili šta nas čeka kada izađemo s fakulteta - rekla mi je nedavno mlada novinarka čije ime čak ni ne potpisuju na portalu na kojem je zaposlena. Ćuti i radi. Ne ističi se da ne bi došla na udar vlasnika naših života.

Prema podacima Zavoda za statistiku u našem gradu, od 141.554 stanovnika samo njih 9.987 ili 7.66% građana ima završen sedmi stepen obrazovanja. Ne bih ovom prilikom da se upuštam u procenjivanje fakulteta i “fakulteta” i koristi koje zajednice imaju od njih, jedino bih u svetlu zabrinjavajućih statističkih podataka o školovanosti naših sugrađana podsetila na tragičnu racionalizaciju koja je 2017. godine, sve po slovu zakona, izvedena u gradu.

Među “otpisanima” našlo se i šestoro ljudi sa završenim strukama iz oblasti humanističkih nauka i umetničkih akademija. Pa šta, nisu oni beli medvedi da bi bili zaštićeni, argument koji se najčešće čuje kada se pomene ova tema, samo govori o našem ograničenom shvatanju značaja obrazovanja i neznalačkom, provincijalnom pristupu intelektualnom kapitalu koji svaki školovani čovek predstavlja. Ne znati iskoristiti kapacitete koji vam stoje na raspolaganju znači ne želeti napredak i razvoj svom gradu. Znači spustiti intelektualne kriterijume na što niže grane da se ne bi čuli neki eventualno disonantni glasovi u opštoj mediokritetskoj harmoniji koja nam se nameće.